Gašića za preCednika Vlade

(Apel gospodaru Vučiću)

Facebook stranica Običan čitalac:

https://www.facebook.com/pages/Običan-Čitalac/360037144098728

Nije me dugo bilo, uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno. Ne bi se moja malenkost ni sada usudila da se oglasi da mi se opet nije javio onaj moj prijatelj iz malog grada u unutrašnjosti, takođe običan čitalac, pogađate već.  Slaveći izbornu pobedu gospodara Vučića taj moj prijatelj je došao na ideju da jedan njegov sugrađanin - propali keramičar, kontroverzni biznismen dobije mandat za sastavljanje Vlade kada novoizabrani predsednik Republike preuzme dužnost. Nema veze što je taj kontroverni biznismen (čitaj: tajkun)  dužan milione i milione državi na ime poreza i uskraćivanja doprinosa za socijalno i zdravstveno osiguranje r(j)adnicima što su imali ili još uvek imaju tu (ne)sreću da budu zaposleni u firmama koje su vlasništvo ovog tajkuna i njegove familije. Nije bitno što se Vučić i njegovi satrapi poput Che Julina busaju u ratničke i radničke grudi i kunu u borbu za prava radničke klase…

Da malo bolje pojasnim: reč je o ex ministru odbrane koji je Srbiju spasao od poplava ploveći u čamcu sa pojasom za spasavanje preko grudi, a sa sve pratnjom i tv ekipom Javnog servisa koje su zauzele 90% pomenutog plovila, dok je  preostalih 10% zauzeo sam ministar jer inače ima veliku glavu (obično je sadržaj sive mase kod ovakvih primeraka cephalopoda obrnuto proporcionalan volumenu cefalusa), pa one dve jadne babe što je trebalo da ih izvuku iz poplavljenih kuća nisu imale gde da stanu nego su ostavljene na milost i nemilost vodenoj stihiji.

Da ne dužim (bilo bi pretenciozno da kažem: da Vas ne držim u neizvesnosti), pogađate i znate već da je junak današnje pripovesti Santos keramičar Bata alijas Bratislav Gašić, koji je tom prilikom, tvrde zli jezici, u poplavljenom Obrenovcu jednoj od pomenutih baba rekao: „Ima od jednog pesnika ovakav stih: 'Premnogo ti je vode, draga sestro, pa se ne usuđujem da pustim još i svoju suzu'...“, želeći valjda da na novinarsku ekipu ostavi utisak erudite kome poetski diskurs služi kao pokriće za izostanak emotivne reakcije u jednoj tako prozaičnoj situaciji kakva je poplava, devastacija imovine (a šta znači mizerija od jednosobnog, eventualno dvosobnog nekomfornog stančića u posedu nekog jadnika, običnog čitaoca jednom ovako poetski nadarenom Vučićevom saradniku koji je do para došao švercom kafe i još koječega, te naravno utajom poreza i zakidanjem od države čiji je jedan od najizrazitijih predstavnika u tom momentu bio) i gubitak ljudskih života. Cilj opravdava sredstva... 

Imao je ludu sreću Gaša da tada tv kamere nisu zabeležile ovaj njegov citat, ali su nešto kasnije u Trsteniku, kada je ministar izjavio da voli novinarke koje lako kleknu, televizijski poslenici bili neumoljivi, pa se video zapis Gašićeve seksističke izjave raširio poput virusa svim elektronskim medijima sa nacionalnom i lokalnom frekvencijom, a štampa je danima pisala o gafu  homo ministrusa neanderthalensisa. Gospodar Vučić nije imao kud, morao je da smeni ministra neandertalca, uz tužbalicu da smenjuje jednog od svojih najboljih, najsposobnijih i najodanijih saradnika.

Ah, da – nekako smetnuh s uma tzv. aferu “Helikopter”, koja je prethodila Gašićevom “mačo” ispadu u Trsteniku. Valjda zato jer je tada stradalo “samo” sedam ljudi! Gašić je kao prvi čovek vojske u sadejstvu sa ministrom zdravlja Lončarom, uprkos lošoj sinoptičkoj situaciji, podigao vojni helikopter da pod maskom humanosti spasava novorođenče  iz Novog Pazara. Kako rekosmo – cilj opravdava sredstva – humanost je bila samo izgovor, a cilj ove dvojice Vučićevih najbližih saradnika je bila samopromocija. Praznoglavi tajkun sa licem žalosne sove i doktor Zemunskog klana (raskrinkao ga bivši koalicioni partner, pošteni Velja Ilić kada ga je gospodar Vučić razvlastio)  čekali su u Surčinu da helikopter sleti i da se oni kao pravi humanitarci slikaju sa spasenom bebom. Sve se zakomplikovalo, jer se velika čelična ptica, iako su njome upravljali vrhunski letači, srušila i tom prilikom je stradala kompletna posada helikoptera, medicinska ekipa koja je bila u pratnji i nesrećna beba, stara svega nekoliko dana, koju je altruista Gašić želeo da spase. Gašić i Lončar su, umesto da spasavaju šta se spasti može, pobegli sa surčinskog aerodroma glavom bez obzira. Skrupula ova dvojica nikada ni  imali nisu, jer da su ih imali ne bi bili to što jesu! Niti jedan od njih zbog ove afere nije pozvan na odgovornost, a na ostavke naravno nisu ni pomišljali. Ostavka mu ponajviše dođe kao svojevrsni lični moralni čin, a da pokrećemo etičko pitanje kada je o srpskim političarima reč... Akcident u Surčinu je manje-više zataškan i o njemu se  sve manje govori… Zaborav je ubijanje istine, a istina se lako da sakriti, pogotovo  zato što je udes prošao sa tako “malim brojem žrtava”. 

Ako je Gašić sa IQ minus beskonačno najsposobniji saradnik gospodara Vučića, možete misliti kakve su onda ostale njegove podguzne muve ovaploćene u habitusima  Sline dr Neše, Mihajlović masnoguze Zorane ili Julinog Che Aleka, uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno. O brkatom deliji koji je u međuvremenu obrijao mustaće - koalicionom partneru SNS-a i još jednom tajkunu nedavno pristiglom iz podužeg egzila u Rusiji, gde se sklonio izmičući pravdi, ingenioznom  Pećancu Bogiju Kariću, čoveku kome Srbija duguje za svoj preporod do koga je došlo izvozom zelene salate - i da ne govorimo. Gospodar Vučić je smenjujući Gašića u Skupštini neprestano ponavljao da to naravno nije kraj njegove karijere, da on kao premijer i SNS kao stranka itekako računaju na njega i njegovu genijalnost, sve u svemu: nešto kao da vreme nesuđenog keramičara i suđenog biznismena, sportskog radnika, ministra etc tek dolazi…

S pravom su onda politički analitičari kojih Srbiji ne manjka, dnevno-politički komentatori i ostala novinarska bratija (i sestrinstvo novinarsko  takođe, da ne kažete posle kako ovaj obični čitalac proziva ex ministra za polnu diskriminaciju a ni samome mu ista nije strana) videli Gašića te na ovoj te na onoj funkciji. Čas se govorilo o Gaši kao novom šefu BIA-e, čas o Gaši ministru nauke, tehnologije (i “održivog” razvoja), a spekulacije o Gašiću kao direktoru ovog ili onog javnog preduzeća u kome su prinadležnosti rukovodilaca izražene iznosima od po nekoliko stotina hiljada dinara ne silaze sa novinskih stranica. Bati Santosu svakako ne nedostaje stručnost, po  vokaciji je kontroverzni biznismen, po zanimanju keramičar, pa je valjda zato svojevremeno imenovan za ministra odbrane. Zašto onda ne bi mogao u državi Srbiji biti bilo šta drugo. Namerno kažem u državi a ne u Republici Srbiji, jer država može biti uređena i kao monarhija, pa bi onda Gaša, gle čuda, mogao postati ako ne suveren sa kraljevskim insignijama a ono bar regent kakav je recimo između dva svetska rata u Mađarskoj bio admiral Horti. Mikloš je Horti kao čuvar vladarskog trona u koji kraljevska stražnjica nikada nije zasela proveo skoro trideset godina, vladajući autoritarno uveo je Mađarsku  u WW2 na strani Sila osovine, pa ko zna šta bi se izrodilo tek iz Gašinog regentstva, Bože nas sakloni… Horti je bio školovan mornarički oficir, poslednji komandant austrougarske carske mornarice, a Gaša je “diplomirani” keramičar koga za funkciju regenta ponajviše kvalifikuje to što je do skoro bio ministar vojni, mada o vojsci zna taman koliko i njegova baba Živana (ili kako mu se već zove bakutaner)…  Dakle(m), nije gospodar Vučić toliko odlepio da za čuvara srpskoga prestola na koji bi posle eventualno mogao da zasedne i onaj tupan  Aleksandar Karađorđević postavi Batu Gašića. Komparacija sa degenerisanim Karađorđevim potomkom bi  i jednom zevzeku kakav je Gašić išla u prilog. Ipak je Gaša u odnosu na princa zvanog BEEE nepatvoreni aristokrata, pogotovo stoga jer dolazi iz carskoga grada – iz Kruševca i ima retro friz sa šiškama koje mu padaju u oči. Jes’ da više podseća na rundavog avlijanera nego na šnaucera sa pedigreom i malo više na drumskog razbojnika iz vremena prohibicije koji šljoma jeftinu brlju nego na princa Valijanta, ali nema veze. Da ne raspredamo o tome na šta tek podseća onaj “idiot” Aleksandar Karakurčević, što bi rekao Šešelj…

Spekuliše se od onomad da bi Gaša kao iskusni švercer kafe mogao da postane ministar policije ukoliko se gospodar Vučić odluči da za mandatara imenuje svog najvernijeg satrapa Nešu Slinu. Msm da bi Srbija u tom slučaju, kao i nebrojeno puta do sada, mnogo izgubila, jer pravi čovek ne bi u pravo vreme bio na pravom mestu. Jes’ da je Gašićevo iskustvo na  polju šverca zavidna preporuka za funkciju prvog čoveka MUP-a, ali neka izvine Vučić – šta je to što Slinu preporučuje za premijera?! Lažni doktorat? E onda i magarac iz Kruševca ima svog konja za tu trku!

Mada Gaša tvrdi da je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Nišu pre godinu-dve, regularnost njegovog studiranja i sticanja akademskog zvanja  nikada nije do kraja razjašnjena, upravo kao ni pomenuti nesrećni doktorat njegovog partijskog kolege Neše Sline ili diploma menadžera još uvek aktuelnog predsednika Republike Nikolić master Tomislava. Ne znam da li ste primetili, a i pisao sam čini mi se već o tome, uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno, otkako sve dublje tonemo u fekalije, da ne kažem baš u govna, naročito master menadžera – te za ovo te za ono – koji su  studije sprinterski pretrčali na raznoraznim “Megatrendovima” imamo kao vibratora falusnog oblika u prodavnici seksualnih pomagala, da ne kažem baš – imamo ih pun kurac! Sve i da je je Santos keramičar Bata potpuno legitimno stekao fakultetsku diplomu i dalje je koeficijent njegove inteligencije i nivo istinskog obrazovanja koji ovaj  tupan  poseduje  granična vrednost osnovne jedinice SI sistema za merenje količine debilizma po glavi stanovnika. Pa kud ćeš bolju referencu za premijera od toga?!  Potpuno je nebitno da li je Gaša učio ili kupovao ispite poput mnogih drugih njegovih kolega. Kolega biznismena i kolega političara. Kolege keramičari uglavnom ne kupuju diplome, mada je i Gašina diploma keramičara pod znakom pitanja. Velikim ? znakom? pitanja?

Evo šta mi je onaj prijatelj iz malog grada u unutrašnjosti, takođe običan čitalac, Gašićev sugrađanin, napisao o Gašinom “slavnom vojevanju” kroz kruševačke obrazovne institucije, što ga je posle preporučilo za ministra vojske. Bez mornarice. U periodu između dva svetska rata Kraljevina Jugoslavija je imala Ministarstvo vojske i mornarice. Sreća da je Srbija kontinentalna zemlja, zamislite da je jednom zevzeku poput Gašića uz vojsku poverena još i mornarica… Prošli bismo gore od Napoleonove flote kod Trafalgara. Ne bi nam ostao niti jedan jedini bojni brod taman da se na srpskom admiralskom komandnom mostu nalazi i sam Nelson. Ma, ni patrolni čamac ne bismo sačuvali. Kad malo bolje razmislim (ako imam čime J) znali su dobro Crnogorci kome će Vučić poveriti Ministarstvo odbrane pa su na vreme zapalili. Htedoh reći napustili brod koji tone a kojim zapoveda, gle čuda, glavom i bradom admiral keramičar!

Dakle(m), oprostite na digresiji, evo šta mi je onaj prijatelj na moj upit doslovno napisao o Gašiću. Nisam, verujte, uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno, poput Dragana J. Vučićevića da objavljujem neproverene informacije po cenu senzacionalizma. Nisam čak ni novinar. Samo mali i ubogi rab Božji Običan čitalac, kome možete verovati ili ne, ali se ovi navodi koji slede lako daju proveriti:

“Dragi Obični čitaoče,

Bratislava Gašića znam još od osnovne škole, mnogo, mnogo pre onog perioda kada će početi da drma našim gradom pod Bagdalom kao Bata Santos. Mi, školski drugovi, smo ga tada zvali Gaša. A Gaša je bio upravo onakav kakvim je čika Jova Zmaj predstavio njegovog imenjaka u istoimenoj poučnoj dečjoj pesmi. Nije ga “htela” škola, što bi rekao Noca, moj ratni drug. Osmoletku je nekako otaljao ali je ostalo zapamćeno da je bio veoma problematičan. Bio je, možda, jedan od trojice-četvorice učenika iz naše generacije koji su propušili u sedmom ili osmom razredu, a na osnovce pušače se tada gledalo kao sada na narkomane. Bežao je sa časova i nosio žensku, ali baš žensku minđušu. Tek da se zna da nije Đinđić bio jedini političar sa minđušom… Ipak, za razliku od Đinđića kod koga je nošenje minđuše imalo neku pozadinu, da ne kažem dublji smisao kod Gašića je to, uz dolazak na časove na rošulama, predstavljalo nedefinisani i neartikulisani performans, nevešti pokušaj da se i on  po nečemu izdvoji, da nekako bude u centru pažnje. Jer ni u čemu se posebno  isticao nije – bio je ispod proseka u školi, a svakako nije imao umetničkih ili sportskih afiniteta, mada mu to kasnije nije smetalo da mešetari u sportu, “perući” tako svoj nelegalno stečeni novac i predstavljajući se pritom, bez imalo blama, kao sportski radnik.

Srednju školu je Gaša završio na jedvite jade. Bilo je to u vreme školovanja po tzv. “Šuvarovom sistemu”: gimnazije nisu postojale, a srednja škola je imala dve faze usmerenog obrazovanja – dve godine zajedničkih osnova, a  potom se na osnovu uspeha u toj prvoj fazi upisivalo na strukovno usmerenje sa zanimanjima trećeg ili četvrtog stepena. Gašić nije imao dovoljno bodova da se upiše ni na keramičarski zanat, ali mu je ćale imao nekih veza, msm čak da je bio nekakav direktor, pa je  na osnovu lekarskog uverenja da je “nesposoban” za proizvodna zanimanja uspeo da se upiše na smer građevinski tehničar. Nije mi samo jasno otkad je građevina neproduktivna delatnost.

Kakav je tu đak bio i kako je uspeo da  se dokopa kakve-takve diplome, najbolje je da pitate njegove školske drugove. Reći će vam ne samo da je bio ubedljivo najgori đak te generacije, nego i mnogih generacija koja su pohađale ovaj smer pre, ali i posle njega. Da nije bilo tate, raznoraznih veza i vezica on bi i dan-danas bio “počasni” đak te škole, koga od mature deli još samo (ko zna koji po redu) popravni iz matematike, fizike i koječega… Manje-više to što je bio rđav đak, bio je, naročito kada je pohađao više razrede, glavni u šikaniranju učenika koji su tek upisali školu, a žive na periferiji grada ili dolaze, ne daj Bože, sa sela. Kruševac je mali grad, a Gaša ima kuću u strogom centru, pa mu je, kao najgorem đaku i najvećoj neznalici,  dežurnoj budaletini koja svima služi za sprdnju i podsmeh, ovo valjda bio jedini adut kojim je mogao da se ističe. Bar on je tako mislio. Zato je sadistički maltretirao mlađe od sebe, nemoćne da se suprotstave i odbrane pred Gašinim "argumentom" kakav je kuća u gradu.

Maturirao je nekako Gaša uz pomoć štapa i kanapa (čitaj: tate) i onda je odmah našao neku nesrećnicu koja mu se podala pa joj je napravio dete. Ko da objasni zevzeku koji se konačno  dočepao p..ke šta je metoda prekinutog snošaja (kao u onom vicu kada crnogorski par vodi  ljubav i u kritičnom momentu Crnogorka uzvikne: ”Ne u mene, ne u mene!“, a Crnogorac nonšalantno uzvrati: „Jok, no ću u sebe...“), o kontraceptivnim sredstvima i da ne govorimo. Tako se Gaša oženio već u devetnaestoj ili dvadesetoj godini. I odmah se uz pomoć oca zaposlio u „Zakićevu“, kako zli jezici tvrde, kao keramičar ili, kako on sam kaže, kao baštovan, Bog će ga znati. Svejedno, uostalom. Nije se tu dugo zadržao, uskoro su počeli ratovi,  sankcije, nemaština, glad, nedostatak svega i svačega... Meka i Medina za sivu i crnu ekonomiju, lov u mutnom u kome se Gaša, baveći se raznoraznim nelegalnim rabotama, a ponajviše švercom kafe,  snašao mnogo bolje nego guska u magli,  postao kruševački Don Korleone i uzdigao se do jednog od najbližih Vučićevih saradnika. 

Fakultet je „završio po ubrzanoj proceduri“ kao i mnogi njemu slični, pa mu funkcije kradonačelnika Kruševca i ministra vojnog dođu kao nekakav logičan sled u njegovoj više nego uspešnoj karijeri. U biografiji Bate Santosa na Vikipediji piše da govori grčki i engleski jezik, ne znam zašto je to važno napomenuti, ta valjda se podrazumeva da jedan ministar treba da „špreha“ strane jezike. Ili možda to i nije preporučljivo. Evo, Dačić na primer – čovek  je šef diplomatije, a engleski pojma nema! Govori čovek srpski da ga ceo svet razume, a ne kao Gaša em ekonomista, em poliglota i opet ga prozivaju te za ono te za ovo. Kakvi smo mi Srbi samo olajavamo i opanjkavamo bolje od sebe. Lično ne bih mogao da se zakunem da je Gaša regularno priveo studije kraju, ali je, provereno, završio visoke škole, jer mu je (što bi rekao moj komšija Sloba Šetrhend) - dok se provlačio kroz obrazovni sistem na jedvite jade  pohađajući nastavu u Kruševcu – učionica bila smeštena na drugom spratu. 

Zato ga najtoplije preporučujem gospodaru Vučiću za novog mandatara, mi smo se Čarapani pokazali kao pouzdani na toj odgovornoj državničkoj poziciji. Imali smo svojevremeno, u doba samoupravnog socijalizma, Desimira Jevtića, koji je za vakta SFRJ bio predsednik srpskog RIV-a  (Republičko izvršno veće, odnosno Vlada - prim. OČ), red je da još jedan naš sugrađanin posle toliko godina zasedne u premijersku fotelju. Gašić, rekao bih, ima velikih izgleda da formira novi kabinet jer Desko je važio za bezmozgovića sa najvećom glavom u Kruševcu, a Gaša ga u stopu sledi u tome. Jedino se ne sećam da je Jevtić nosio braon cipele uz crno odelo, dok Gaša, uz retro friz, bez blama sledi taj trend koji je na našu javnu scenu, direktno sa hodočašća u Bombaju doneo msm Mitar Mirić. Ili Ljuba Aličić, nisam baš siguran. 

Toliko o Gaši ovom prilikom iz njegovog i mog Kruševca. Od koga je dobro je, o kome je – još je bolje. Mogao sam mnogo gorih stvari i na mnogo maliciozniji način da ti odgovorim na ovaj upit o njemu, ali ne ide – zemljaci smo, a i nešto sam žovijalan danas, žena mi dala jutros, bilo dvaput bez vađenja. Kad mogu da ne vade intelektualci poput Gašića, pa što bismo se zamarali oko takvih trivijalnosti mi obični čitaoci. A za ručak prvi put ove godine imamo sarmice od vinove loze, krčkaju se polako, miriše cela kuća, odoh da kupim kiselo mleko, ide sa sarmicama kao braon cipele sa crnim odelom. Ili kao crne cipele uz svako odelo. Ne znam ni ja više šta je ispravno, najbolje da pitaš Batu Santosa, on će već znati :-). Onda(k) ću da tresnem jednu pa da ručam, jebe mi se, da ti kažem pravo,  i za Gašića i za Vučića i za svu tu bulumentu.

Srdačno,

                                                                                 Tvoj prijatelj

                                                                         takođe običan čitalac“

U pravu si, dragi prijatelju, dosta je razglabanja o Gašiću, vreme je ručku. Pitam se zašto sam se i ja upuštao u ovo besciljno raskrinkavanje jednog takvog zevzeka. Kada sam se već upustio u ovu jalovu rabotu moram da se osvrnem na još nekoliko važnih podataka o njemu koje si ti namerno ili slučajno prećutao, pa odoh i sam da je’m ‘leba. Nisi pomenuo repliku Njegoševe kapele koju su on i njegov brat Boban, uz finansijske injekcije još nekih tajkuna,  podigli na Bagdali iznad Kruševca na državnom zemljištu, valjda u nameri da im to bude porodični mauzolej i tik uz nju crkvu posvećenu Svetom Jovanu Krstitelju. SPC im je odmah uručila indulgencije u vidu ordena Svetog kralja Milutina (nije bitno poreklo novca, popovi nisu gadljivi na pare). Bata je, što neposredno, što posredno vlasnik nekoliko lokalnih medijskih kuća širom Srbije koje su mu paravan za nelegalni biznis i preko kojih protežira svoju učinkovitost na poslovnom i (naravno) intelektualnom planu. Rođeni brat Santos keramičar Bate, Boban Gašić, vlasnik firme “BG product”, takođe tajkun, poznat po osionom ponašanju, još je veći kabadahija od njega...

Kada sam rešio da podelim sa Vama, dragi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno, ova svoja saznanja o Gašiću najpre sam zamislio da to bude u formi nekakvog otvorenog pisma Vučiću. Ipak sam odustao od toga. Ko sam ja – neki tamo mali, malecni, ovolicni obični čitalac koji se usuđuje da se otvorenim pismom, pred Bogom i ljudima, obrati njegovom “veličanstvu” eksplicitno. Gospodaru Vučiću lično. Neka ovi prilozi biografiji najuspešnijeg srpskog keramičara budu svojevrsna pouka mladima da se poštenim radom i poštenim zanatom može dogurati do ministarskog, pa i premijerskog statusa. Opet nikako ex cathedra, ko sam ja da bilo kome “solim” pamet. Znaće već svako od Vas ponaosob, ma kom uzrastu pripadao, na koji način valja percipirati ovu pripovest.

Sve treba primati s rezervom, pa i ovu priču o Gaši, ktitoru crkve na Bagdali iznad Kruševca. Velikaši su vazda gradili sebi zadužbine, što se i Gaša ne bi upisao u red zadužbinara i tako podigao sebi večni spomenik. Za neku godinu, kada mi koji sada hodamo zemljicom našom Srbijicom i umišljamo da živimo, ne budemo više ništa umišljali ostaće samo crkva Svetog Jovana na Bagdali sa ktitorskom kompozicijom među freskama na kojoj se Santos keramičar Bata uzvisio među svece. I pokraj crkve kapelica identična onoj na Lovćenu. Na Lovćenu Njegoš spava, na Bagdali Gaša. I dok on počiva u miru internetom na nekom davno zaboravljenom blogu pod nazivom "Običan čitalac" još istrajava ovaj tekst o njemu, koji ga raskrinkava kao nevaljalca i prevaranta. Ako još bude interneta.

Facebook stranica Običan čitalac:

https://www.facebook.com/pages/Običan-Čitalac/360037144098728

Šeki is on the road again

Facebook stranica Običan čitalac:

https://www.facebook.com/pages/Običan-Čitalac/360037144098728

Braćo S(v)rbi i sestre S(v)rpkinje,

Eto nama vojvode iz Haga, dokas(k)ao jašući pomamnoga ata… pa i ne baš - doleteo na krilima JAT-a ili kako se već zove AIR Srbije, svejedno… To se tako kaže - pesnici obično jašu na Pegazu, a pobednici i junaci na belom konju ili na alatu vas u čistu zlatu… a Šešelj i šačica preostalih mu sledbenika tvrde da je Haški SPRD sa sve pritvorskom jedinicom u Sheveningenu on lično (što bi rekao Čkalja)  razbucao kao buldožer straćaru. Otuda “moj Vojislav” kako su ga svojevremeno, kad su se kleli u njega radije nego u kućnog sveca, zvali Master Grobar i Hrčak Alek (moja prijateljica tvrdi da Vučić više podseća na hrčka nego na žapca, kad malo bolje pogledam - i u pravu je...) treba da predstavlja pobednika i on se lično svim silama upinje da sebe predstavi  u takvom svetlu. Nedostaju lovorike i fanfare koje sleduju pobedniku - i od većinske Srbije i od srpskih zvaničnika, ali Voji Šešelju to  nije potrebno za subjektivni trijumf ! Par stotina pijanih, neokupanih, raspojasanih, neobrijanih, u svakom smislu neurednih i neuglednih militanata, sramota za srpska nacionalna obeležja – šajkaču, kokardu i zastavu – koja zloupotrebom od strane ove šačice besprizornih dobijaju sasvim novu, negativnu konotaciju , bili su jedini odbor za njegov doček. Ova falanga srpskih izroda, bruka za sve one slavne srpske vojničke trijumfe kroz svetlu ratničku istoriju koju su ispisivali srpski junaci predvođeni slavnim komandantima, zvali se oni vojvodama ili nekako drugačije, jedina su Šešeljeva podrška na koju može da se osloni i računa…  Iz Haga su ga, kaže vojvoda, brutalno izbacili, jer mu nisu mogli ništa, bez ikakvih uslova, a on lično nema nameru da se tamo vraća. Nejasno je ko uopšte može da ga isporuči Hagu, u pravu je Šešelj, jer kako Grobar, Hrčak i Ružna Beti, saučesnici u svemu onome za šta ga tereti Haški tribunal, sad da budu garanti da će se optuženi odazvati pozivu tog rugla od pravde… To je isto kao kada bi garant da će Robin Hud biti isporučen šerifu od Notingema bili Mali Džon, Vil Skarlet i lejdi Merien. Ne znam da li je baš najsrećnije poređenje, ali je slikovito. I bajkovito…

  

Vojvoda se, dakle(m), ništa promenio nije – makar vizuelno, makar na prvi pogled. I dalje je fatalno ružan, nosat, nosi ogromne naočare, a stomak mu se do zemljice vuče. Ima i dve metastaze na jetri, ali to i nije tako strašno, tvrdi vojvoda. Bavljenje politikom pretpostaviće lečenju maligniteta.Osim što je dvanaest godina stariji i dalje je u pubertetu pa se ponaša detinjasto… I dalje priča koješta… Kivan je na Đinđića i na svoje dojučerašnje saborce koji su iz četnika otišli u partizane. Tako je to, moj vojvodo ("oj vojvodo, šubaru nakrivi, ima tvojih četnika još živi'), sposoban čovek ode u četnike a vraća se iz partizana, uvek je na strani pobednika. Nisu Toma, Vučić, Lepa Maja, još lepša Jorgovanka, Neša Slina i ostala žgadija potekla iz tvog šinjela, ponikla ispod šubare sa kokardom, bivši nacionalisti, aktuelna srpska vlast, sadašnji “napredni Europejci građanske provenijencije", prvi koji su to uradili. To je stara srpska priča, opšte mesto svakog  našeg prela i posela. Srbin voli da ga zavuče bratu ili kumu, to mu je nekako najslađe, mi smo valjda kao narod skloni pederastiji i incestu, mada tvrdimo za sebe da smo zdrava nacija i izgibosmo dokazujući svoju muškost i nastojeći da sprečimo svako organizovanje i okupljanje pripadnika LGBT populacije. Kod nas, po pravilu, tuče po bircuzima izbijaju među prijateljima i poznanicima okupljenim oko istog kafanskog stola češće nego između pripadnika dva suprotstavljena kafanska tabora. “Poče kum da jeee’ govna, ja skoči’ i razbi ga ko pičku”, to je tradicionalna srpska gatka… Karađorđe i Miloš, Tito i Ranković (dobro de, Tito je bio Hrvat, ali kumstvu se u zube ne gleda), Drašković i Šešelj, Šešelj i Toma, čuvena srpska kumstva…

   

Nesvestan da je vreme nacionalne i nacionalističke euforije otišlo u nepovrat, da su glavni kreatori građanskih ratova na teritoriji SFRJ davno pod zemljom, da je Srbija velika samo ako je ekonomski jaka i stabilna, Šešelj bi i dalje da postavlja dinamit u Kući cveća i da tuđim grudima juriša na samo njemu znane granice srpskih zemalja. Dok tuđa deca jurišaju na neprijateljske bunkere njegova neka sede kod kuće i pevaju “Sprem’te se, sprem’te, četnici”. Ne sporim da je verovatno nedužan proveo dvanaest godina u Hagu, jer lično ni u kakvim zločinima učestvovao nije, nije bio ni na kakvoj državnoj funkciji u  vreme  događanja inkriminišućih radnji koje mu se stavljaju na teret, sudi mu se praktično za verbalni delikt.  Jedno je, međutim, sedeti u Hagu gde ne fijuču meci oko glave i ne sevaju bajoneti, izigravati klovna i sprdati se sa sudijama, tužilaštvom i pratećim personalom nudeći im velikodušno da ti popuše kuVac, a sasvim drugačije lično se boriti na frontu gde zlokobno grme artiljerijske kanonade i  na sve strane pršte šrapneli. Nije se ni Šešelj bogznakako junački poneo u ratnim zbivanjima devedesetih, kao ni tadašnji mu verni satrapi Hrčak i Grobar, o čijem sam ratničkom učinku već pisao u prethodnom blog-postu. Njegovo se učešće u ratu može opisati kao dvosatni izlet u pozadinu borbenih dejstava u Vukovaru, gde se pokazao dovoljno hrabrim da prošeta od ZENGI očišćenom zonom, sa neizostavnim šlemom na glavi. Pričalo se posle polušaljivo da vojvoda nikako nije smeo da krene bez pancira i šlema, ali su metalnu kantusinu za onoliku glavurdu jedva pronašli. I u Bosni je takođe u par navrata obišao, u vreme zatišja omogućenog jednim od nebrojenih klimavih primirja između zaraćenih strana, neku debelu pozadinu, pojeo nakon toga pola jagnjeta (možda i celo) i vratio se kući u Batajnicu. Na Kosovu se, mada je bio potpredsednik Vlade u vreme NATO-agresije, nije pojavio, jer je to jedina zona na teritoriji tadašnje SR Jugoslavije u kojoj je bilo čupavo i gde se istinski ratovalo. Čitav se tadašnji državni vrh pokazao kukavičkim i nedoraslim trenutku! Milošević je sedeo u nekom bunkeru u Beogradu, a njegov je sin Žućo otvarao “Madonu” u Požarevcu od para koje je zaradio noseći gajbice. Veliki srpski nacionalisti Šešelj, Nikolić i Vučić ministrovali su po nekim podzemnim skloništima, dok su piloti Alijanse besomučno zasipali bombama svetu srpsku zemlju u koju su se svi tadašnji (kao i oni potonji) vlastodršci bespoštedno kleli. Svoju su decu sklonili daleko od ratne zone na Kosovu. Gde je tada bio, recimo, vojni obveznik Radomir Nikolić, Tomin naslednik, novi naprednjački gradonačelnik Kragujevca? Kneževa ih kletva sustiže lagano...    

  

U najtežim trenucima novije srpske istorije, tokom devedesetih, imali smo nacionalnu nesreću da nas predvodi ne samo nesposobno nego i kukavičko državno vođstvo. Lako je tuđe glave stavljati u torbu, lako je slati na front tuđe sinove! Srpski je vojnik uvek umeo da prepozna lični primer narodnih prvaka, vraćao je to stostruko. Karađorđevim se potomcima može staviti na teret da su svojim megalomanskim ambicijama na srpskim žrtvama stvorili veliku Jugoslaviju, koja se Srbima u više navrata "obila o glavu", ali su na bojnom polju bili bukvalno u prvim redovima. U Balkanskim ratovima tadašnji prestolonaslednik Aleksandar je učestvovao u svim bitkama, spavao pod vojničkim šatorima, pobedonosno umarširao na čelu srpskih trupa u Kumanovo, Skoplje, Bitolj. Za njegovog brata princa Đorđa se govorilo da je lud, ali je lično predvodio juriš svojih vojnika na neprijateljske rovove u Prvom svetskom ratu i bio teško ranjen. Stari kralj Petar, čika Pera – kako su ga podanici od milošte zvali, je pešice i na volujskoj zaprezi prešao albanska bespuća, rame uz rame sa svojim vojnicima. Dirljiva priča o kojoj je pisao Milovan Vitezović u romanu “Čarape kralja Petra” o starici Makreni Spasojević koja je sustigla srpsku vojsku prilikom povlačenja, izašla pred kralja i obratila mu se  rečima: “Gospodaru, potraži moga sina Marinka i podaj mu, de, ove čarape…” najbolje govori o odnosu čika Pere i njegovih podanika. Današnjoj srpskoj političkoj eliti, prvoj ili eventualno drugoj generaciji potekloj iz raznoraznih vukojebina, ni evropske krunisane glave nisu ravne, ponašaju se poput osionih feudalaca… Čika Pera nije, nažalost, uspeo da preda čarape Makreninom jedincu koji je poput mnogih dugih tek stasalih srpskih mladića ostavio kosti u albanskim gudurama. Zato je po svršetku rata podigao spomenik u Slovcu pokraj Lajkovca Makreni Spasojević koja je u međuvremenu preminula i njenom sinu Marinku.  Kralj se do kraja života nije odvajao od Makreninih vunenih čarapa, piše Vitezović. Na samrtnoj postelji tražio je čika Pera i da mu obuju te čarape…  Kao klincu pokojni mi je deda pričao o zavetnim svećama kneginje Milice u manastiru Visoki Dečani. Po predanju, udovica kneza Lazara je nakon Kosovskog boja pomogla obnovu dečanskog konaka i tom prilikom darivala manastiru polijelej iskovan od oružja kosovskih vitezova i dve ogromne voštane sveće, dugačke preko dva metra, uz zavet da jedino može da ih upali osvetnik Kosova. Vekovi su prošli dok se nije ostvario amanet srpske kneginje. Viteški kralj Aleksandar je kao pobednik kod Kumanova i osvetnik Kosova, sprečen ratovima, tek 1922. zaista upalio te zavetne sveće, koje se i danas, uz njegov uramljen portret,  čuvaju u dečanskoj riznici… Treba imati junačko srce i bivolja muda, nije dovoljno samo držati zapaljive govore o liniji Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica… Red zapaljive retorike, pa red jagnjetine, ne biva od toga Velika Srbija, moj vojvodo!

   

Premda, dakle(m) i dalje peva istu pesmu, postoji nešto u čemu je Šešelj ipak simpatičan. Bar donekle. Makar meni.Vojvoda i dalje nepravilno izgovara slovo R. Simpatični su mi ljudi koji ne znaju pravilno da izgovore slovo R, uvek me podsete na Miloša Crnjanskog. Kod Crnjanskog je to ipak bilo rulajuće, nekako grleno, razvučeno, lirsko R… Poslušajte audio zapise njegovih kazivanja čudesniih poema Stražilovo, Lament nad Beogradom… Šešeljevo je R više kotrljajuće,  podseća na V kao vojvoda do mojega (kako se pravilno kaže: do mojega ili do moga, uvek se oko toga dvoumim, uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno…). Vojvode su bile predvodnici komitskih četa, hrabri i dokazani ratnici, zvanje vojvode  je navodno pop Đujić “udelio" Šešelju, nije ga stekao sa puškom u ruci, ali mu je zbog šurovanja sa komunistima to zvanje poslednji četnički vojvoda iz Drugog svetskog rata i oduzeo. Crnjanski  je ratne strahote doživeo i u njima je bio primoran lično da učestvuje kao austrougarski vojnik na galicijskom i italijanskom frontu, u borbama je bio ranjen; Šešeljevo se slavno vojevanje svodi na pozadinski izlet i krkanje jagnjetine.  Kad sam već krenuo sa komparacijama koje nisu baš najsrećnije, hajde da i ovu dovedem do kraja ako je to ikako moguće. Da vidimo može li između velikog srpskog pisca Crnjanskog i velikog srpskog nacionaliste Šešelja biti dodirnih tačaka. Najpre,  i jedan i drugi su desničari – Crnjanski je podržavao Milana Stojadinovića i njegovu profašističku vladu što mu mnogi poklonici njegovog dela zameraju. Crnjanski je bio visok metar i  šumska jagoda, ali je i to bilo dovoljno da postane gorostas, jedan od najznamenitijih Srba; Šešelj je visok dva metra i više šumskih jagoda, no i pored toga se ne bih kladio da je izrastao u nekakvu nacionalnu veličinu. Crnjanski je bio lep i sviđao se ženama, Šešelja teško da je i rođena majka mogla da voli… Crnjanski je u “Embahadama” kralja Petra drugog nazvao neuglednim jadničkom sa kokošjim grudima, nesposobnim potomkom slavnih predaka – kralja Petra prvog oslobodioca i kralja Aleksandra ujedinitelja; Šešelj je Petrovog sina, princa Aleksandra, samoproklamovanog prestolonaslednika, nazvao idiotom, što nije daleko od istine… Tako to ide, bio je u pravu Crnjanski, a i Šešelj što se toga tiče – istorijska je neminovnost da posle Dušana Silnog dolaze nejaki Uroši… Crnjanski je zaista bio mag literature, ali bio je i  prznica, džangrizalo, umeo je da bude maliciozan  prema svojim neprijateljima ali i prijateljima, da kao i Šešelj oplete po onima koji mu nisu po volji. Crnjanski je, ipak, čak i u takvim stvarima bio poetičan, a Šešelj je kao i u svemu ostalom prozaičan....   Moja profesorka književnosti u gimnaziji je insistirala da se u pisanju  ispred veznika "i" nikada ne stavlja zapeta iliti zarez, kako smo mi tada govorili. Na primedbu nekog od nas da Crnjanski veoma često upravo to čini, profesorka je, odlično se sećam, rekla: "Što bi rekli stari Latini - Quod licet Jovi, non licet bovi - Ono što priliči Jupiteru ne priliči volu”, pa je svako dalje poređenje Šešelja sa Crnjanskim krajnje neumesno. To bi bilo potpuno isto kao kada bih, recimo, poredio Nikolu Teslu i Nikolu Kalabića. Svaka je sličnost Šešelja sa Crnjanskim slučajna i svako bi dalje poređenje bilo zlonamerno, ali eto, poigrah se malo, neka mi oprosti književni genije…

   

Ono na čemu Šešelju valja odati priznanje je doslednost, istrajnost na istinskoj desnici, insistiranje na tome da je on na aktuelnoj političkoj sceni jedini autentični ideolog srpskog nacionalizma. Prilično jak mentalni sklop, istrajavanje u dezavuisanju Haškog SPRDA kao izrazito antisrpske institucije i njegovih neposobnih činovnika, produženih ruku antisrpskog zapadnjačkog lobija, dobro plaćenih i preplaćenih marioneta novog svetskog poretka… Retko ko bi koliko-toliko sačuvao prisebnost i razum tokom tolikih godina provedenih u pritvoru,  ukoliko je Šešelj razum ikada i imao, mada sam za sebe tvrdi da mu IQ  iznosi preko 200. Diplomirao na sarajevskom Pravnom fakultetu za samo dve i po godine, premda njegov kum Drašković tvrdi da je na tom fakultetu najteže otvoriti vrata, jer su teška, hrastova – sve ostalo je lako… Zatim, doktorirao u dvadeset petoj godini, ali kako reče bivši predsednik SRJ, veliki književnik Dobrica Ćosić, kada mu je Šešelj spočitavao da je umeće vladanja učio na Brozovom Galebu – “Gospodine Šešelj, vi ste na Brozu doktorirali!”   Crveni vojvoda nikada nije uistinu bio kreator državne politike i nacionalne strategije na državnom nivou, nekako se tu našao u datom istorijskom trenutku kao pogodan saveznik Slobodanu Miloševiću, više kao maska za navodni  demokratski višestranački parlamentarizam i u pojedinim momentima poželjan koalicioni partner kako bi se stvorio privid da Milošević ne vlada autoritarno. Šešelj nikada nije imao ni liderski ni stranački kapacitet da igra ključnu ulogu na srpskoj političkoj sceni, srpski narod nikada većinski nije bio naklonjen radikalnoj desnici.  Grobar i Hrčak su kao prvi i drugi oficir palube svoje vlastoljublje uspeli da  ostvare tek nakon što su napustili radikalski brod, ostavljajući kapetana Šešelja da potone sa sve bušnom radikalskom lađom. Pokušaji vojvodini da ispliva nakon potonuća su manje-više komični, služe za uveseljavanje naroda kome treba klovn. Ne treba sumnjati  da će njegov povratak iz Haga doneti izvesnu dozu živosti inertnoj srpskoj vanparlamentarnoj ali i parlamentarnoj opziciji, jer su nakon ubedljivog naprednjačkog trijumfa na prolećnim izborima gotovo  potpuno zamrle uobičajene opozicione aktivnosti. Klovnovi u gomili smešnih priča i pričica provuku po neku istinu, cela Srbija zna da su bivši radikali Nikolić i Vučić moralne ništarije, najobičniji jad od ljudi, nedosledni velikosrpski “Evro-unijati”, ali kada to čuje iz Šešeljevih usta, onda to ima neku novu, posebnu,  specifičnu težinu.  Mislim da su Nikolić i Vučić itekako svesni da im od Šešelja ne preti nikakva realna opasnost, da je reč o bolesnom čoveku koji će koliko sutra imati problema sa ozbiljnim hirurškim intervencijama koje će ga prikovati za postelju i  onemogućiti u mitingovanju i harangiranju protivu bivših najbližih saradnika i “vernih” saboraca. Zato ga puštaju da drži "pamfletne" govore u kojima ih proziva zbog neverstva, nedoslednosti, hipokrizije – to im je paravan za navodnu demokratsku upravu nad Srbijom. Šešeljeva najava  vanrednih izbora već tokom naredne godine je nerealna, a čak i da do njih dođe vojvoda ne može da očekuje da na njima osvoji vlast. Vreme devedesetih, kada je desno pozicionirana politička opcija, sa nacionalnim programom kao okosnicom svoje političke platforme, mogla da računa na značajniju podršku biračkog tela je za nama. Šešelj predstavlja, mada on i šačica njegovih najvernijih sledbenika svim silama nastoje da to opovrgnu, političku prošlost. On je samo jedan iz plejade potrošenih srpskih političara i ne treba se zanositi da će njegov povratak na političku scenu, ili ne daj Bože, na vlast, doneti bilo šta dobro Srbiji. Njegovi trenutni najbliži saradnici su još veći klovnovi od njega. Izjava Nemanje Šarovića da je Split srpski grad zvuči u novembru 2014. nekako anahrono, ratno huškački nikako,  neozbiljno i smešno svakako, otprilike kao da je rekao "Trst je naš!". Takve izjave, pored toga što nanose Srbiji štetu, najbolje govore kakvi su ljudi koji su ostali verni Šešelju, o nivou njihove inteligencije, mogućnosti sagledavanja političke realnosti i delikatnosti javno iznesenih stavova u ime neke političke opcije. Ako vojvoda ima IQ makar i upola od onoga koliko tvrdi, potrudiće se što pre da eliminiše takve saradnike, ili makar da im onemogući da daju zvanične izjave u ime stranke...

Srbija je istrošila svoje ljudske i materijalne resurse, izmučena dugogodišnjim ratovanjem i sankcijama, "obolela" od bele kuge, od političke i ekonomske emigracije srpske pameti i mladosti… Ono što Srbiji svakako ne treba u ovom trenutku je konfrontacija sa svetskim moćnicima! Ono što Srbiji u ovom trenutku treba je politika nacionalnog preporoda i konsolidacije, socijalnih reformi,  stvaranje zdravog jezgra koje će biti u stanju da za neko izvesno vreme na ekonomski solidnim osnovama, vodeći računa o odnosu snaga na globalnom nivou, ostvari nacionalne težnje, krajnje promišljeno i pragmatično. To sigurno nisu u stanju da ostvare političke šićardžije Nikolić, Vučić i Dačić… To sigurno nije mogao da ostvari politički paun Boris Tadić sa svojom kamarilom... To, budite ubeđeni, uvaženi čitaoče, obični  ili neobični, svejedno, ne može ostvariti ni Šešelj!

  

Proteći će mnogo vode Dunavom, Savom, Moravom i svim drugim srpskim rekama dok se ne stvori ponovo ambijent koji će omogućiti nekom novom osvetniku Kosova, istinskom srpskom vitezu, da ponovo upali zavetne sveće kneginje Milice. Neka dotle voštanih zavetnica pohranjenih u dečanskoj lavri, neka se dečanski i svi drugi pravoslavni monasi i vaskoliki srpski rod mole da taj trenutak dođe. Znam da ja, rab Božji Običan čitalac, neću doživeti da to vidim. Budimo srećni ako to dožive naši unuci, mada nisam lično sklon čak ni u to da poverujem. Naša je obaveza da kosovski mit, srpski ponos,  nacionalni identitet, slavnu istoriju naših predaka uobličene u nepatvorene emocije prenosimo svojim potomcima s kolena na koleno, naći će se valjda među njima pokoljenje koje će još jednom ostvariti zavet kneginje Milice. Nije Srbija na pameti ni Šešelju, ni Vučiću, ni Nikoliću, ni Dačiću, ni Tadiću, ni svim njihovim SLINAMA i ako neko izvuče Srbiju iz ovoga gliba to sigurno neće biti ni oni ni njihovi potomci. To samo mogu da učine potomci nas običnih čitalaca! Dok god je običnih čitalaca na ovim prostorima pod kapom nebeskom ima nade i za Srbiju...

  
ŽIVELA SRBIJA!

Facebook stranica Običan čitalac:

https://www.facebook.com/pages/Običan-Čitalac/360037144098728

Slučaj Slina, izuzetak ili pravilo

https://www.facebook.com/pages/Običan-Čitalac/360037144098728

Počeh juče da postim, pa sam se dugo mislio, uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno, da li je u saglasju sa odricanjem od svih zlih dela tokom apstinencije od hrane, seksa i inih telesnih zadovoljstava pisati ružno o drugima, pa makar ti drugi bili nezajažljivi i beskrupulozni predstavnici političarsko-tajkunsko-činovničke oligarhije koja nas jaši i više nego pristojno živi dok, s druge strane, mi pristojni jedva sastavljamo kraj s krajem. Ipak, mislim da je  i dragom Bogu istina draga, pa ne vidim zašto bih se onda i od nje  uzdržavao. Nema mnogo šta ni da se priča. Došlo je vreme da zaćutimo i slušamo šta trabunjaju jedni o drugima - političari o tajkunima, tajkuni o političarima, političari o političarima, a činovničke čankolize servilno se klanjaju i jednima i drugima… Kriminalce ne vredi ni pominjati jer su se vešto inkorporirali u sve tri ove grupacije, tako da i sami grcamo u kriminalnim rabotama kao svačija moneta za potkusurivanje a da toga nekako nismo ni svesni.  I opet svi oni, kao što rekoh, lepo i pristojno žive, nikome ne fali dlaka s glave. 

Mića Jovanović, vlasnik spornog doktorata, dokazao je da je svoju disertaciju pošteno platio na aukciji kod londonskog “Kristija”. Uspeo je čak da pronađe jednog živog svedoka što je glavom i bradom bio prisutan kada je ovaj podigao ruku u znak potvrde da prihvata poslednju cenu koja je prilikom licitacije izgovorena. Tada su ga besno pogledala dva plemenska vrača iz Amazonije i trojica bušmanskih poglavica što su se takođe bili nameračili na nedužni doktotat, ali ih je on nadmeno odmerio, potpisao zaključnicu i ponosno zakoračio u svetlu budućnost. Na tom su mu putovanju od pomoći bili mnogi MegaTREND-SETERI. Ivica Dačić je zajedno sa njim pio čivas i jeo prasetinu, bili su neumereni u hrani i piću pa sada obojica podsećaju na "prakce". Žarko Obradović je ostao više upamćen kao ministar prosvete poznat po prošlogodišnjoj aferi sa testovima za malu maturu, a manje kao profesor na Megatrendu. Tu je i Zorana Mihajlović, bivša ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredne, a aktuelna ministarka građevinarstva, saobraćaja, infrastrukture i potpredsednica Vlade, takođe profesorka sa Megatrenda. Ona je kao i vazda nevina, pa je izjavila kako je diplomirala i doktorirala na državnom univerzitetu, a da na Megatrendu radi samo zato jer su joj tamo ponudili bolje uslove. To naravno znači više para, pa valjda time njena nevinost bez presedana uživa još veću zaštitu. Nova-stara ministarka (koja je promenila resor, ali je zadržala poštenje - jer to se ne može izgubiti kao ključevi od luksuznog stana ili besnog auta - i odlučnost, a o “razvijenosti” i da ne govorimo: kad ova blajhana plavuša hoda i ne zastajkuje,  zemljica se crna pod njom i oko nje trese) je odmah čim je preuzela dužnost rešila da obiđe koridor 10 il’ 11, jebem li ga koji, sad je ona valjda zadužena za oba,  a ne kao u Mrkino (ovaj je inače počasni doktor na Megatrendu) i Veljino vreme (ovaj, srećom, nije magistrirao na Megatrendu, već na prestižnom čačanskom Tehničkom fakultetu, pa se njegova magistratura ne dovodi u pitanje), kada se nije znalo ko je za šta nadležan. Otišla žena da vidi u kakvom je stanju građevinska operativa, kako se odvijaju radovi. Radnicima je, srećom, neko dojavio da dolazi Megatrend ministarka, sveže oblajhana u plavo, poznata kao "duboko grlo", pa su se razbežali sa gradilišta glavom bez obzira. Ona dvojica-trojica što su se zatekla tu, jer neko mora da čuva mašine da ih ne pojede maca, sašaptavali su se: “Šta ćemo ako krene da nam puši…” “Ništa, ćuti i trpi, zamisli tek ako počne da se skida…”

Argumenti u vezi sa “Megatrendom” su, dakle(m), i više nego neuverljivi. Ne samo kada je o poštenoj Zoki reč. Gos’n premijer, recimo,  tvrdi da Mića Jovanović jeste lažirao doktorat, ali Neša Slina nije, iako je titulu stekao upravo na Megatrendu, a Mića mu je, “lično i personalno”, bio mentor… Ljudi od struke i nauke iznose argumentovano čvrste dokaze da je Slinin doktorat najobičniji plagijat, ali se Vučić odvažio da kao eminentni naučni radnik kaže da veće gluposti od tih tvrdnji  nije ni video ni čuo. Premijer ne zaboravlja svog vernog potrčka još od radikalskih dana. Lepo je to kad neko ko je na položaju ne zaboravlja svoje najbliže saradnike…  koji su takođe  na položaju…

Predrag Popović, nekadašnji urednik “Pravde”, je još pre nekoliko godina pisao o Slininom poltronskom umeću, neprevaziđenom kameleonstvu, volšebnoj sposobnosti da se smanji i uvuče u gazdinu bulju... Jednom se, negde u maju 2007, kaže Popović, dok je sedeo sa radikalom Vučićem u njegovom stanu, odnekud pojavio neki ćoravi slinavko i počeo Vučiću da servira priču kako upravo ide iz redakcije “Pravde”. I da je saznao kako je Popović uzeo 30.000 evra da objavi intervju sa Karićem. I da je Karić njihov politički protivnik. I da mu nije jasno kako takav intervju može da izađe u jednim patriotskim, proradikalskim  novinama… Popović je tada prvi put video Slinu, a ovaj je pričao tako uverljivo svašta o njemu kao da se znaju sto godina. Na kraju je Popović skočio, predstavio se i rekao da će sada 30.000 puta da mu jebe kevu, ali  je Vučić nekako izgladio stvar i nastavio da koristi Slinine usluge iako je sluzavi in flagranti uhvaćen u laži… Jbg, neće svako da tura nos i jezik tamo gde se ni toalet-papir ne oseća baš prijatno… Kasnije je Popović bio u vrlo prijateljskim odnosima sa sadašnjom Slininom suprugom, tada mladom i guzatom ambicioznom radikalkom, pisao je na Vučićevu molbu komentare za "Pravdu" koje je Stefanović potpisivao… Otuda ne treba sumnjati u to da Slina nema problem da potpisuje ono što su drugi pisali, ali jezik je jezik… Još slinav, a bivši radikalski. Ah, da - danas Karić više nije politički oponent Vučićeve i Slinine nove političke stranke, a ko je uzeo 30.000 evrova – eee, to je nejednačina sa više poznatih…

Protekcije, podmićivanja, lažiranih diploma, produkcije nepotrebnih i nekompetentnih kadrova bilo je u sferi obrazovanja oduvek, ali sa pojavom privatnih visokoškolskih ustanova sve se to otelo kontroli i poprimilo epidemijske razmere. Doslovno kao u onom starom fazonu – ne vozite auto pokraj Megatrenda sa spuštenim bočnim – vozačkim ili suvozačkim staklom, jer je verovatnoća da će vam  tom prilikom, ni krivom ni dužnom, ubaciti diplomu u kola izuzetno velika… Gde ćete sa njom posle? Diploma kao diploma sama po sebi ne znači ništa u državi kakva je Srbija, jer da biste avanzovali treba… znanje? E, nije znanje,  odgovor nije tačan, da biste avanzovali treba da budete slina.

Degradacija naučnih zvanja u situaciji kada se doktori nauka množe kao zečevi je neminovna. O fakultetskim diplomama ne vredi ni govoriti. Ništa lakše nego danas formalizovati nekakvo zvanje. Date pare i očas posla ste dipl, mr, dr. Ovakvo titulisanje više nije aktuelno, sada su, po Bolonji,  u modi masteri najrazličitijih šiljokuraca-palaca. Naročito menadžera raznoraznih imamo pun kurac. I šef države nam je master menadžer, diploma prestižnog novosadskog Fakulteta za ekonomiju i inženjerski menadžment mu iz dupeta viri… I zašto je onda bitno da jedan najobičniji ministar policije, zvani Neša Slina, dokazuje svoj doktorat, da l’ ga je prepisao il’ nije. Šio mi ga Đura. Od kada je policajcima potrebna škola. Policajac, što bi rekao Slobodan Aligrudić, treba da ima nos. Poštenje i škola nisu baš idealni prijatelji ovog zanimanja… Da li je, možda, znanje kompatibilno sa ovom zanimanjem? E, nije ni znanje. Odgovor ponovo nije tačan. Zato su neki policajci počeli da spaljuju svoje diplome do kojih su teškom mukom došli studirajući na raznim višim školama - za obrazovanje vaspitača (sada su to po Bolonji visoke strukovne škole), recimo, pa umesto da rade u jaslicama, menjaju deci pelene i tako to, oni bi da budu inspektori i  komandiri u policijskim upravama. Onaj moj prijatelj iz unutrašnjosti, takođe običan čitalac, kaže mi da je nedavno jedan polupismeni policajac iz revolta spalio u centru grada svoju teškom mukom  stečenu diplomu (a kako drugačije, krvav je to posao – biti analfabeta a domoći se nekako diplome) neke takve škole koju je završio iz radnog odnosa. Ljut je jer nije raspoređen na neko rukovodeće mesto, dosadilo mu valjda da nosi pendrek, šta li… Pa da, nije lako baviti se batinanjem ljudi u vidu zanimanja, a pri tom ste i intelektualac. Makar formalno. Mnogo je lepše biti šef odseka, odeljenja il’ tako nešto, pa da naređujete drugima da potežu pendrek. Ovako… Nažalost, formacijski je nemoguće obezbediti toliko načelničkih pozicija koliko naših policajaca u međuvremenu, dok nose pendrek i motorolu,  diplomira na visokoškolskim ustanovama koje nemaju nikakve veze sa vokacijom predstavnika zakona. Pametna smo nacija pa nam je i policija pametna. Neće ljudi da se školuju na višim školama unutrašnjih poslova i policijskim akademijama, to im je ispod časti. Mnogo lepše zvuči, recimo, menadžer za kulturu i medije, a policajac; profesor razredne nastave - a policajac; mudo od labuda - a policajac…

Taj što je demonstrativno palio diplomu usred grada, tražio medijsku pažnju i publiku, policajac-estradni tip je inače iz onog malog grada kojim je do nedavno kao kradonačelnik upravljao jedan drugi aktuelni ministar, Bratislav Gašić. Bata Santos, po zanimanju keramičar, pa je valjda zato i postavljen za ministra odbrane. Gaša je upamćen kao osoba koja je na jedvite jade završila građevinsku školu, kaže mi prijatelj, običan čitalac. Upamćen je kao najgori đak ne samo te nego mnogih generacija, pa njegovu diplomu ekonomskog fakulteta koje se nekako dokopao pod stare dane niko ne dovodi u pitanje. Svi se ostrvili na jadnog Nešu Slinu i njegov doktorat. Kakav smo, bre, to narod?! Treba čak i premijer da interveniše kako bi ministra policije ostavili na miru. Batalite više Slinu, lepo vas molim, ima i drugih sa spornim diplomama. 

Da se razumemo, situacija nije mnogo bolja ni na državnim univerzitetima – pogotovo onim u manjim gradovima. Nedavno je jedan od najčitanijih savremenih srpskih pisaca, Dejan Stojiljković, u kolumni u “Politici”  rezignirano ustvrdio da je dobijao samo po 10 evra svaki put kada ga je neki mediokritet sa visokoškolskom diplomom prozvao da je iskompleksiran zato što nije završio fakultet, danas bi bio veoma bogat čovek. Stojiljković je takođe rekao i sledeće: „Skoro mi je jedan nekadašnji kolega sa Pravnog fakulteta držao vakelu o tome kako ja ne mogu da pišem o Konstantinu Velikom i generalno, istorijskim temama, jer nisam završio fakultet pa sam samim tim – nekompetentan. Na moje reči da postoji znanje koje može da se stekne van institucija samo je odmahnuo rukom. Na činjenicu da sam bio pozvan da napišem neku vrstu pogovora knjizi „Trijumf hrišćanstva“ prof. dr Radivoja Radića upitao me je: „A ko ti je pa taj Radić?“ Na moju zamerku da jedan diplomirani pravnik koji samo na prvoj godini fakulteta ima tri predmeta u kojima se uči o Rimskom carstvu i Vizantiji nikad nije čuo za našeg najvećeg savremenog vizantologa – baja se opasno naljutio...“

...Zato se Mića Mega nije naljutio kada ga je ministar Verbić pozvao da podnese ostavku na mesto rektora svog univerziteta. A što bi se ovaj baja ljutio. Vozni park sa desetak automobila, račun u Švajcarskoj, nekretnine na Azurnoj obali niko mu ne može oduzeti. On je to pošteno stekao. Školarina na Megatrendu je hiljadu petsto evra godišnje, a klinci će i ove godine pohrliti da uzmu indekse. Bole Miću što više nije rektor, zlatnu koku on ima, brale moj. Zlatnu koku i zlatan rudnik. Pa ti vidi!

Raspisah se, a već drugi dan jedem samo klot pasulj, onako na vodi, a i sama ova tema utiče na probavu. Moram poradi sebe... Ostajte mi zdravo, uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno... i ne preterujte sa prasetinom ovih dana dok traje post. Čovek nekako vremenom počne da liči na ono što jede, pa posle nemojte da se iznenadite kada Vas iz ogledala pogleda neka spodoba nalik Mići Mega il', ne daj Bože, šefu diplomatije, drugu Ivici Dačiću.

Facebook stranica Običan čitalac:
https://www.facebook.com/pages/Običan-Čitalac/360037144098728

Vreme smrt(d)i

https://www.facebook.com/pages/Običan-Čitalac/360037144098728

Ono što je Srbiju zadesilo poslednjih dana ravno je biblijskom potopu. Izgleda da je Bog Srbima namenio sudbinu sličnu onoj koja je snašla narod Izrailja. Sagraditi Nojevu barku i u nju potrpati primerke svih životinjskih i biljnih vrsta da bi se sačuvao „pelcer“ života na ovim prostorima deluje više nego realno. Jedino je nejasno kome bi od nas Gospod, kao što je to učinio sa Nojem i njegovom porodicom, podario mogućnost produžetka vrste ili, preciznije rečeno, održanja srpskog naciona. Meni se Svevišnji nije javio, ni u snu ni na javi, da mi poveri misiju izgradnje arke, a sumnjam da je to učinio i sa Vama, uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno... Dakle(m), mrka kapa... Crno nam se piše!

Narod Izrailja je još i dobro prošao. Posle nebrojenih prinudnih progona, izlaska iz Egipta i povratka u obećanu zemlju sa Mojsijem kroz Crveno more, posle stradanja Hristovog na Golgoti i jevrejskog rasejanja po vascelom svetu, posle progona Sefarda iz Španije, antisemitskih pogroma u carskoj Rusiji i, na kraju, nakon holokausta Jevrejima se posrećilo, pa su po završetku Drugog svetskog rata konačno dobili pravo da se ponovo nastane u postojbini svojih predaka. Država Izrael, nastala 1948. godine na teritoriji Palestine kao izraz vekovnih težnji jevrejskog naroda za povratkom na svoje istorijske prostore, opstaje zahvaljujući upornosti i neizmernoj volji da se sačuva ono što se sačuvati mora. Nije lako to učiniti – Izrael je maleno ostrvo okruženo nepreglednim morem Hezbolaha, Hamasa, Fataha, ajatolahovih sledbenika,šiita, sunita i drugih islamskih fanatika, ali jevrejska odlučnost (uz patronat Amerike) dokazuje da je moguće i ono što  se čini nemogućim, pa će Arapi Jevrejima teško pomrsiti konce. 

Mi Srbi smo dobrovoljno krenuli u rasejanje. Još malo pa će nas imati više u dijaspori nego u matici, a ono što ostane u ovom jadu i čemeru dokrajčiće ratovi, bela kuga, poplave i druge pošasti. Mladi i pametni uglavnom kupe ono malo prnja što imaju i odlaze. Trbuhom za kruhom, za boljim i sigurnijim životom bez neizvesnosti, u zemlje gde ne vladaju lopovi i kriminalci uz sadejstvo raznoraznih đavoljih poslušnika, aparatčika, prodanih činovnika ogrezlih u korupciji, ubeđenih da će sve te privilegije doveka da traju. A možda i hoće. Činovnički je aparat sluga svakoga režima. Zar nisu dojučerašnji činovnici Kraljevine Jugoslavije koja je neslavno poražena četres' prve  u aprilskom  ratu, brkati žandarmi i ostala policijska žgadija, spremno dočekali Hitlera, salutirali i odmah se stavili u njegovu službu. Za  platicu i šačicu privilegija ganjali su antifašiste za sve vreme rata, zatvarali ih u logore na Sajmištu i na Banjici, streljali ih u Jajincima, sakupljali đake u Kragujevcu i drugim gradovima i dovodili ih pred nemačke puščane cevi. Isto je bilo i u vreme Miloševićevog režima. Policajci su surovo prebijali svakog ko bi se usudio da se suprotstavi represiji na bilo koji način da bi odmah nakon 5. oktobra postali poslušnici novog, „demokratskog“ poretka. 

U ovoj zemlji, dakle(m) ostaju da žive jedino lopovi i policajci... i još po neka budala kako bi osim činovničkog aparata postojao i „narod“ nad kojim će se sprovoditi neoliberalni eksperiment, koji oligarhijske vancage, sakupljene s konca i konopca, nazivaju državom. Policija i nije u službi naroda nego u službi lopova svih profila i kriminalaca na vlasti što se ponajbolje pokazalo pre nekoliko dana u Obrenovcu. Policajci, kao što smo ustvrdili u jednom od prethodnih blog-postova, samo kupuju vreme do prevremene penzije koju donosi beneficirani radni staž. Svako angažovanje jednog policajca pored sigurnih mesečnih prinadležnosti mora neizostavno da sadrži još po nešto – bio to mito u kome je policija ogrezla ili makar dnevnice koje sleduju prilikom svakog odlaska van mesta rada i boravka. Svedočeći o  spasavanju stanovništva iz poplavljenog Obrenovca, članovi jednog spasilačkog tima koji se samoorganizovao i, sa svojim privatnim čamcem i opremom, stavio na raspolaganje štabu za evakuaciju ugroženih građana, rekli su da se makar dve trećine policajaca angažovanih na spasavanju vrtelo u krug i izvlačilo dupe u kraj. Da nije bilo ruskih specijalaca ne bi ni bilo evakuacije građana iz Obrenovca, kažu ovi hrabri momci.

Nesreća koja je zadesila žitelje Obrenovca i još nekih mesta bila je prilika za paradu foliranata i pozera kakva je većina nesposobnih ministara-dupeuvlakača u Vučićevom kabinetu. Neki od njih su sa sve kravatama i odelima išli da navodno spasavaju ugrožene građane, pa je tako ministar odbrane, inače keramičar po struci (sa kupljenom diplomom ekonomskog fakulteta – kad može predsednik države da kupi diplomu, a zašto to ne bi mogao jedan bivši kradonačelnik u unutrašnjosti i aktuelni ministar kome je poveren jedan beznačajan portfelj kakav je odbrana, jer čak i vrapci znaju da mi neprijatelja nemamo, pa shodno tome nemamo ni vojsku), u vojnom čamcu, sa televizijskom ekipom koja je pošla da ga slika, krenuo da kao fol spasava ugrožene. Neko se lepo i pametno zapitao: da li je umesto njih šest koji su se potrpali u čamac, sve sa ciljem promocije jednog zevzeka kakav je Gašić, moglo tom prilikom da se poveze šestoro ljudi iz neke potopljene kuće. Gašić sigurno nije čitav dan spasavao ugrožene, slikao se malo sa sve kravatom i pojasom za spasavanje da bi mogao da ispliva ako ga slučajno ponese voda, jer gde ćemo bez ministra keramičara. Ko će posle pločice da nam lepi kada dođe vreme sanacije, ko će kuću da nam prepokriva, što bi rekao Radoš Bajić... htedoh reći: ko će posle da nas brani od spoljašnjeg i, naročito, unutrašnjeg neprijatelja koji je daleko opasniji, vreba iz prikrajka kamufliran i podriva sistem...

Ministar bez portfelja Ilić magistar Velimir, zadužen za vanredne situacije, gostujući u jutarnjem dnevniku RTS-a onomad je, kada su ga upitali ta gde ste pobogu ministre i magistre, situacija je više nego vanredna rekao: pa, ja sam na terenu, na takvim mestima gde ne može da se dođe sa kravatom, gde ne može da priđe televizijska ekipa da slika ministra kako izvlači potopljene il’ premijera kako istovara paketić vode (i to negazirane - i u teškim trenucima moramo misliti na zdravlje građana, a gazirano, kao što znate, nije zdravo)  iz helikoptera, gde je tvrdo za oranje - tu je,bre, Velja. Odmah je potom na sednici Vlade usledila haranga na nedužnog magistra – kao neki koji se sami ne angažuju na spasavanju ugroženih prozivaju neke koji popadaše na nos od posla. Ilić se šćućurio kao zec kada ga vreba orao, ni “a” nije rekao, bilo mi ga je na momente čak i žao. Verujem da je jedan zaista sposoban čovek koji je lično spasavao potencijalne samoubice od skoka sa prozora suterena, koji je u trenerci sa sve ekipom čvrstih momaka (i TV ekipom) krenuo da ruši Miloševića 5. oktobra zaboravio da je ova "ekipa" sa kojom je danas tada bila na suprotnoj strani… Ajd’, da ne širimo priču, Velja je obilazio poplavljena područja u neposrednoj i široj okolini Čačka, jer on je kada su mu oduzeli resor građevinarstva i koridor 10 il' 11, jebem li ga za koji je bio zadužen on a za koji njegov prijatelj Mrka, skontao da je on sada, u stvari, ministar za Čačak. Nije se prestrojio na vreme i nije shvatio da dolazi neki novi vakat. Možda je, jednostavno, u cajtnotu, nije dovoljno brz, fleksibilan i stručan kao Gaša, htedoh reći ministar odbrane Santos keramičar Bata. Do juče kradonačelnik Kruševca, vlasnik televizije, benzinskih pumpi, suvlasnik Grand kafe, ugledni sportski radnik, tajkun koji je finansijski podržavao Tomu i Vučića još dok su bili u opoziciji, pa je sada došlo vreme da naplati sa kamatom sva svoja ulaganja u stranku - opet da ne širimo priču -  Bata Santos se na vreme prestrojio i počeo da brine o čitavoj Srbiji, a ne samo o svom rodnom gradu koji je itekako procvetao za godinu i po dana njegovog načelnikovanja. Jedino ga malo jebe retro-fazon, frizura mu nije po poslednjoj modi, nosi braon (žute) cipele sa crnim pantalonama. Jbg, Gašo, osnovni modni princip glasi da su crne cipele i tvrd kurac uvek fensi, ali to se, nažalost, ne uči u školi za keramičare. Cipele ti nisu crne, ali ne mari, možda je zato ono drugo kako treba, jer znaš kako kažu: služi ga kao budalu ona stvar. Utešno, zar ne?

Sve u svemu, država i državne institucije potpuno su zatajile tokom vanredne situacije u kojoj je Srbija bila proteklih dana. Najpre, Javni servis – dok se RTS dosetio da programsku šemu prilagodi novonastaloj situaciji i da se stavi u službu informisanja javnosti o razvoju događaja i obaveštavanja ugroženih građana, Mitrovićev “Pink” je već uveliko radio na tome. Iako mu informativni program nije primarna delatnost i, iznad svega, nije mu izvor zarade, Željko Mitrović je odmah ukinuo reklame i sve vrste zabavnog programa. Razne Grand parade, Zvezde Granda , Paparaco "lovovi" i Amidži “šouovi” skinuti su sa programa i sve je podređeno novim okolnostima. Za to vreme urednici RTS-a kao da nisu shvatili gde smo i šta se događa, emitovana je po ko zna koji put prva epizoda serije “Ranjeni orao” (a šta ćete, uporan neki ranjenik, rešio da uzore po svaku cenu) u kojoj bračni par osrednjih glumaca Mićalović-Ćetković, u režiji odrtavelog Zdravka Šotre, tupavo donosi priču o tome kako seks pre braka nema veze sa poštenjem, ali remeti tradicionalno poimanje odnosa između muškarca i žene. U suštini, limunadica kojoj nisu ravne ni španske, turske i indijske serije nosi u sebi poruku da nije sve baš kao što izgleda… Nažalost, situacija na terenu je to i potvrdila - bilo je mnogo gore no što se čini... Dok se RTS "prestrojio" stanje u nekim krajevima zemlje je bilo i više nego dramatično! Svaka čast Željko, i nisi ti glup baš kao što izgledaš, jebu te malo oni tikovi, ali imaš para, izlečićeš to ako već nije prekasno. Ne može čovek da ima baš sve u životu – da bude bogat, lep, pametan, zdrav, prav, da ga truju... i još uz to i da ima lepu, a vernu ženu i dobru decu...

Keramičar Gaša je paradigma "sveprisustva" a nesposobnosti članova Vučićevog kabineta tokom vanredne situacije zbog elementarnih nepogoda. Ministri su se slikali svuda i na svakom koraku, bilo ih je na svim mogućim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Vučić je neprestano vapio kako je ova tragedija veća od svih prethodnih koje su zadesile Srbiju (veća od Prvog i Drugog svetskog rata i NATO bombardovanja zajedno), kako „Šabac ne sme pasti“ (jer je strateški veoma bitan kad odozgo udare Austro-Ugari...), pa je za šefa štaba za odbranu grada na Savi od poplavnog talasa što je  dolazio rekom iz Hrvatske i BiH (nesebično potpomognut "domaćom" kišom) imenovao načelnika  Generalštaba Dikovića. Razumeo bih da je iskusnog generala postavio da bude komandant štaba za odbranu od poplava u čitavoj Srbiji, da koordinira akcijama u svim ugroženim područjima. A ovako... Dramoser je jednako glumatao sve vreme, uzdisao i trtomudio, a sa njim horski u patetičnom nadahnuću i ostali članovi Vlade. Teško im je valjda bilo da se oproste od te jedne plate koje su se pompezno odrekli u korist poplavljenog područja, dok članovi Parlamenta, većinom iz SNS-a, nisu sledili njihov  primer. Valjda je čivas u skupšinskom bifeu poskupeo sa četrdeset na "celih" pedeset dinara, pa  je to odma' veliki udar na njihove  mizerne sinekure, šta li... 

Vlada je selektivno pomagala poplavljena područja – u zavisnosti od toga ko drži lokalnu vlast, pa se Krupnja niko nije setio sve dok se voda sama nije povukla i za sobom ostavila pustoš i pokrenula klizišta. Zato je ministar Selaković jedva izvukao živu glavu kada se posle ko zna koliko dana, kao prvi zvaničnik,  pojavio u devastiranoj Rađevini. Slično je prošla i Smederevska Palanka, ali se zato pomoć  u gradove u kojima je na vlasti SNS obilato slala. Jedan od glavnih Vučićevih podrepaša, ministar unutrašnjih poslova Stefanović je, kako prenosi portal DNEVNO.RS,  tražeći pogodnu lokaciju za poziranje upao u blokadu na putu, pa su spasioci morali da intervenišu spasavajući njega umesto da deluju u poplavljenim područjima. Nesposobnost nadležnih da adekvatno odgovore u delikatnoj situaciji država je kompenzirala cenzurom, u čemu je bila veoma efikasna, pa su neki sajtovi koji nisu želeli isključivo afirmativno da pišu o aktivnostima premijera i ministara hakovani i gašeni. Jedan od njih je i blog DRUGASTRANA.NET na kome se, u  tekstu pod naslovom "Državo, ne bismo te više zadržavali", pisalo o brojnim propustima, nemarnom odnosu nadležnih, političkim prepucavanjima u vanrednoj situaciji, ministarskoj sujeti i ljudskoj gluposti - a sve to kad mu vreme nije - tokom velikog poplavnog talasa .

Momci koji su na apel da treba pomoći ugroženom Šapcu pohrlili bukvalno iz svih krajeva Srbije, našli su se u čudu kada su ih pitali a gde su vam džakovi, nije bilo nikog da ih rasporedi, na pojedinim mestima gde je sve bilo laganica tiskalo se i po stotinak dobrovoljaca, a tamo gde je bilo kritično jedva da se našlo po njih desetak. Neki od njih svedoče da im, kada su završiili podizanje nasipa, nije organizovan prevoz za povratak, pa su gladni pešačili po kiši petnaest-dvadeset kilometara, išli stopom etc, etc... Toliko o srpskoj organizovanosti i Vučićevoj sposobnosti. 

Kulturni i javni radnici   i drugi „poslenici“ koji žive na narodnoj grbači utrkivali su se da izjave kako su dali milion, ja taman pomislim evra, kad ono pišljivih dinara. Raznim Cecama, Jecama, Sekama, Brenama, Natašama, Draganama i ostalim estradnim umetnicama što se jebu kao štuke sa Šiptarima, Hrvatima i muslimanima na svim meridijanima, nesreća jadnog naroda bila je idealan poligon da pokažu svoju humanost i to kako su veeelike Srpkinje (i kako ne žale da "daju" samo onako nego i ovako)... i onda se pomene neka mizerija u odnosu na ono koliko ove belosvetske koke i kokare zaista mogu da izdvoje, ako stvarno hoće da pomognu... 

Sve češće pojedini zvaničnici i ti kulturni i javni radnici i ini poslenici koji jašu narodnu mazgu pominju nekakvu reafirmaciju dobrovoljnog i besplatnog rada, oživljavanje nekakvih radnih akcija iz vremena SFRJ... Ima, kažu, mnogo mladih i nezaposlenih, džabalebare, pa neka onda i rade za dž da šira "društveno-politička zajednica" ima koristi od toga... Ma, ajde?! Onaj moj prijatelj iz unutrašnjosti, takođe običan čitalac, otišao pre izvesnog vremena nekim poslom u gradsku upravu - upravo onu gde je aktuelni ministar Gašić tada još uvek bio Bog i batina. "Uđem", kaže mi prijatelj, "u jednu kancelariju. Zapahne me odmah duvanski dim iako je pušenje u svim javnim ustanovama odavno najstrože zabranjeno. Zapalila jedna sredovečna blajhana plavuša, neka dobro utegnuta drusna, i ne obazire se da pogleda ko je ušao. Puši li puši i mota lokne. U kancelariji pet radnih stolova, četiri žene i jedan stariji muškarac. Slagao bih ako bih rekao da ništa ne rade. Ona jedna, dakle(m),  puši, dve službenice se raskokodakale za susednim stolovima, ogovaraju li ogovaraju, a četvrta ažurno sedi za svojim stolom i igra igrice na službenom računaru. Jedino onaj službenik prebira nekakve spise..." Zato predlažem da Kori Udovički, to je valjda njen resor, uvede pomoć poplavljenom stanovništvu kao radnu obavezu. Neka se 80% zaposlenih u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu upute u ugrožena područja, neka se upregnu i pomognu u raščišćavanju ruševina i sanaciji objekata i infrastrukture, a preostalih 20% će biti sasvim dovoljno da obavlja tekuće poslove. Neka jednom i oni zaista zarade platu koju primaju iz državnog budžeta. Man'te se  nezaposlenih, gospodo "organizatori", dosta je njima i njihove muke, ne moraju da gledaju još i tuđu.  

Žalosno da će pored svog tog užasa, tragičnog bilansa koji se još uvek svodi, dok se prebrojavaju žrtve, mnogi ovu nesreću i dalje koristiti za ličnu promociju. Dok se jednima ne smrkne - drugima ne svane, kaže poslovica, pa će vlastodršcima narodna nevolja odlično poslužiti kao opravdanje i izgovor za vlastitu nesposobnost... Tadić i Cvetković su se "vadili" na svetsku ekonomsku krizu, a Nikolić i Vučić imaju nešto još bolje - Bog je protiv nas, pa nam šalje svu kišu ovoga sveta i oni tu, jednostavno, ne mogu ništa. Stotine hiljada građana sa poplavljenih područja i nekoliko miliona građana Srbije moraće i dalje da čeka neko srećnije vreme. Drugim rečima, čekamo da nam se Bog smiluje, jednom i to mora da se dogodi, ali pre toga treba da se stekne onovni uslov - da ima Boga... 

Usud je hteo da u isto vreme kada se Srbija borila sa zaista velikom, nezapamćenom vodenom stihijom u kojoj je jedini pravi i istinski junak bio srpski narod, onaj obični gedža kome država dere kožu s leđa, kada su jedinu pravu i iskrenu humanost pokazali oni što i sami žive na ivici egzistencije, ode onaj koga su prijatelji zvali Gedža, veliki romanopisac i humanista, istinski rodoljub Dobrica Ćosić. Njegova je sahrana prošla skoro nezapaženo, da li su tome kumovale elementarne nepogode koje su zadesile Srbiju ili elementarno srpsko nepoštovanje istinskih nacionalnih velikana (za razliku od pragmatičnog poštovanja kvazi i ad hok veličina tipa Milošević, Đinđić, Tadić, Nikolić, Vučić...) sad više i nije važno. Važno je da je Ćosić sahranjen u porodičnoj grobnici, iako su mnogi koji to neuporedivo manje od njega zaslužuju sahranjeni u Aleji velikana ili zaslužnih građana. Možda je to bila njegova želja, skroman i nenametljiv verovatno se još za života nije  slagao da mu sahrana bude dignuta na državni nivo, ali sumnjam da bi se složio i da uz njegov sarkofag stoji Toma Diploma, isti onaj što ga je zajedno sa Šešeljom nesrećnih devedesetih sramno smenio sa protokolarnog mesta šefa države (ako je to "krnja" Jugoslavija uopšte i bila), jer nije želeo da igra onako kako je svirao Milošević. Nije Ćosić umeo niti je hteo da igra ni kako je svirao Broz, nije bilo moguće zloupotrebiti ga za ostvarenje ličnih ambicija i nekih opskurnih ciljeva na štetu Srbije i srpskog naroda u celini. U mladosti jeste bio član KPJ, borio se protiv fašizma (komunizam je jedina ideologija u istoriji čovečanstva kojoj je cilj  Čovek, govorio je ovaj veliki pisac), ali je na vreme uvideo da je južnoslovenski komunistički ogled idealna maska za arhitekturu autoritarnog Titovog režima u kome će najgore proći Srbija, pa se na vreme distancirao od njega. Jedini se, uz Antonija Isakovića, otvoreno suprotstavio smeni Aleksandra Rankovića, prvi se među srpskim intelektualcima i političarima osvrnuo na problem Kosova i javno progovorio o šiptarskom separatizmu i progonu kosovskih Srba u vreme kada se o tome ćutalo. Takođe je na vreme uočio potrebu podele Kosova na osnovu istorijskog i etničkog prava, ali su mnogi takav njegov stav smatrali izdajom, pa smo, nažalost, danas u poziciji da smo izgubili sve jer nismo želeli da damo ništa. Njegovo vizionarstvo blazirani establišment nije mogao na vreme da uoči i prepozna, a Ćosić do kraja života nije dozvoljavao da ga političke stranke koriste za ostvarenje svojih dnevnopolitičkih interesa i ciljeva. Jedina njegova stranka bila je i ostala Srbija. 

Ćosićevo književno stvaralaštvo uglavnom se vrednovalo u kontekstu njegovog sveukupnog angažovanja, pa su njegovi politički oponenti, iako se nisu ozbiljnije pozabavili njegovim obimnim opusom, bili skloni olakom zaključivanju i paušalnom ocenjivanju njegovog dela. Dok ga je ozbiljna književna kritika nazivala poslednjim živim klasikom, neki drugi su neosnovano osporavali njegove romane. Njegov testament srpskom narodu ispisan je na hiljadama stranica. Koreni, Deobe, Vreme smrti, Vreme zla, Vreme vlasti… 

Napadaju ga i nakon smrti mediokriteti iz čitavog regiona. I njega i njegovo delo. Denis Kuljiš, recimo, tvrdi da Ćosić i nije neki pisac, da ga naročito "kolje" to što nije umeo u svojim knjigama da bude duhovit i ironičan, da nije neki majstor jezika. U ratu se, tvrdi Kuljiš, Ćosić nije ni borio, jer rata u Srbiji nije ni bilo... jer rat se, kaže ovaj,  već krajem četres' prve "preneo" na teritoriju Bosne koju su potresale velike neprijateljske ofanzive na proleterske divizije. Pa da, valjda su u Hrvatskoj Nemci streljali sto za jednog… Valjda je zato bravar došao u Srbiju da diže ustanak… Valjda su te proleterske jedinice u Bosni bile sastavljene od Slovenaca, Hrvata i Muslimana... Valjda?! 

A sve i da su Hrvati imali pisca Ćosićevog talenta, teško da bi u njihovoj prošlosti bilo materijala da se napiše jedno "Vreme smrti", dobro je poznato sa kim a protiv koga su bili kroz svoje vreme zla, a nacionalna istorija im se svodi na bečko konjušarstvo i zverstva nad nedužnim srpskim i jevrejskim civilima u Jasenovcu i drugim fabrikama smrti.

Mediji su, dakle(m), u šturoj informaciji preneli da je sahranjen veliki srpski pisac… Sahrani je prisustvovalo oko hiljadu i po ljudi. Zanemarljivo u odnosu na, recimo, Đinđićevu ili Miloševićevu sahranu. Zanemarljivo u odnosu na to kako su i čime Ćosić sa jedne, a ova dvojica sa druge strane zadužila Srbiju… 

I u pravu je bio Dobrica kada nije želeo u raznorazne aleje. Bilo bi zaista degradirajuće da jedan veliki pisac i uistinu znameniti Srbin počiva pokraj svakojakih srpskih (i inih) izroda!

Facebook stranica Običan čitalac:
https://www.facebook.com/pages/Običan-Čitalac/360037144098728

Koferče i još po nešto

novokomponovana gatka sa elementima trilera, delimično u dramskoj formi

https://www.facebook.com/pages/Običan-Čitalac/360037144098728

Beograd, januar 2006.

U stanu je bilo veoma mračno, pa je Ivica morao da upotrebi svoj skenirajući pogled iskusnog profesionalca. Nije džaba gledao onolike krimi-filmove i čitao detektivske romane. Došlo je i njegovih pet minuta. Konačno može da primeni svoje toliko godina akumulirano znanje. A i u partijskoj školi je bio među najboljim polaznicima. Kurs bezbednosti završio je kao prvi u klasi…
  
Nije se baš pokazao kad su borilačke veštine bile u pitanju, ali ja zato u nekim drugim stvarima bio neprevaziđen. Najbrži u brzom jedenju sendviča sa šunkom i majonezom, najbolji na takmičenju u tucanju jajima za Uskrs (doduše, ovo je bilo neformalno takmičenje, jer se u to vreme u partijskim redovima, naročito kod starih kadrova, na one koji farbaju jaja za Uskrs gledalo sa podozrenjem, ali je drug Ivica još tada bio pripadnik reformske struje), gde njegovo umeće nije toliko dolazilo do izražaja u razbijanju koliko u broju pojedenih kuvanih jaja. Oduvek je voleo hranu, posle pokojnog predsednika Slobe to mu je druga najveća ljubav. Još kao mali, dok je vukao lonce oko kuće, govorio je mami: “Mamaži mi ‘leba na štafetu”, a kad je malo poodrastao umeo je razgovetno da kaže: “Ako nema paštete dobar je i Gavrilovićev svinjski narezak što ga pravi čika Bora Mikelić, a može da prođe i  domaća mast sa alevom paprikom – onako baš fino curi niz bradu. Za dobru svinju nema loše pomije, a kad prasence mamino klopa svinjsku paštetu, mast i narezak, onda(k) se to zove kanibalizam. Vidiš, mamice, kako sam pametan i svašta znam, biću ja jednog dana predsednik Vlade. ” 
  
…Ivica nije palio svetlo, kretao se kroz zamračeni stan lagano i nečujno – kao mačka. Pazio je da ne zakači neki sitan predmet, ukras il' tako nešto. U jednom uglu  ugledao je koferče. Delovalo je sasvim obično – kao neka akten tašna, ali iskusno  oko lovca na kofere uočilo je odmah da tu nešto nije kako treba. Prišao je bliže laganim korakom, uzeo je još laganije koferče u desnu ruku hvatajući ga sa strane, podižući ga gipkim pokretom. Ahaaa, to je to! Bio je u pravu... Levo i desno od rukohvata bile su bravice sa šifrom – dva puta po tri broja, jes' da je bio solidan matematičar, ali toliko kombinatorike je ipak veliki test čak i za njegovu inteligenciju. Teško će provaliti šifru. Intuicija mu je ipak govorila da treba pokušati nešto drugo. Prislonio je palčeve svoje junačke desnice i srčane levice (pomislio je, naravno, u tom trenutku, čim je reč o levici, na svog bivšeg šefa i idola Slobu i njegovu lepšu polovinu, drugaricu Miru, koja je obožavala pesmu “Ja sam cvetak zanovetak” u interpretaciji Arkanove udovice, a Ivičine zemljakinje i prijateljice Cece… “Ah, neka je laka crna zemlja Slobi i Arkanu, a drugarici Miri i siročetu Marku neka su cvećem obasuti puti pravde i istine kojima i danas hode u egzilu”, ote mu se uzdah, “Nikada neću zaboraviti slogan koji je cvetokosa drugarica naša  smislila pred jedne demokradske izbore devedesetih na koje je izašlo oko million birača a mi smo imali milion i sto ‘iljada glasova - I srce je na levoj strani!” ) na dva kvadratna, metalna odlivka pokraj  šifara koji su otvarali aktovku – i gle čuda, obe bravice škljocnuše istovremeno. Njegovi uvežbani, gipki prsti očas otvoriše koferče.
  
“Kofer nije ni bio zaključan, jesam genija keve mi, moja oštroumnost još nikada nije zatajila”, zadovoljno je mantrao u sebi, dok su mu se zenice još više širile, ali ne zato jer je u stanu, kako rekosmo, bilo poprilično mračno. Kako i ne bi – sadržinu su predstavljali sve sami svežnjevi novčanica. Ne, nije u pitanju domaća valuta. “Evriiići”, znalački je izustio, dozvoljavajući sebi da za momenat zaboravi tajnovitost  operacije koja ga dovodi u ovaj mračni stan. Tolika količina novca nije mogla ni iskusnog profesionalca poput njega da ostavi ravnodušnim, ali je to potrajalo samo tren i onda je Ivica uvežbanim pokretima palca desne ruke prelistao jedan svežanj. Novčanice su zašuštale stvarajući prijatan povetarac...
  
“Mora da su ovo pare koje su u vreme sankcija pošteni drugovi Bracika i Sloba sklonili na Kipar da ih sačuvaju za našu majčicu Srbiju, pa su ih onda još poštenija gospoda spečeni Điki i bucmasti Mlađa svojim kanalima vratili u zemlju porekla da pomognu napaćenom narodu”, pronicljivo je razmišljao Ivica. “Ne bojte se, Điki i Mlađo, tu sam da zaštitim narodnu imovinu, a pošten sam makar koliko i vas dvojica. E, sad da vidimo kako raspodeliti novac – meni kao poštenom nalazaču sledi nagrada – dakle, minimalnih 25% za moju malenkost, to jeste dva i po puta više od zakonski zagarantovane nagrade, ali treba imati u vidu rizičnost operacije i pretrpljeni strah dok sam se prikradao ovom koferčetu u kome je mogla, recimo, biti i tempirana bomba ili, ne daj Bože, DDT pa da crknem od toga kao svaki prosečan parazit. Mislim da je to realan iznos. Onda(k) Simiću i Zagrađaninu za nošenje po 5%, možda to prevazilazi njihova očekivanja, ali prilično je teško koferče, namučiće se dok ga prenesu. Mlađi i Đikiju (Bog da mu dušu prosti – njegovoj samohranoj udovici i nezbrinutoj deci) po 10% za trud i zalaganje da se novac tajnim kanalima vrati u Srbiju, poštenja mi zaslužili su svaku paru. Voji K. takođe 10%...  Jes’ da mi je sve vreme pružao logističku potporu, ali dosta mu je, bez moje podrške on bi danas  bio samo predsednik kućnog saveta, a premijersku fotelju bi jedino mogao da sanja, ionako će posle reći da nije bio obavešten o ovoj akciji. Mom budućem šefu Borisu isto 10% - da kupi srebrnu farbu za kosu i konačno prekrije onaj crni pramen koji odaje njegovu mamu da je nešto zdipila u trudnoći, kada bude potpuno sed možda makar zaliči na serioznog državnika, što uistinu nikad neće biti.  Grobaru i Žapcu isto po 10%. Žabac je moja buduća vice-Marica, treba da mu izigravam šefa, tako mi je teta-Kleopatra juče videla u šolji, a ovaj drugi treba nama dvojici kao da bude šef. Kinta mu je sad potrebna da plati master-studije na jednom prestižnom novosadskom faksu na kome će steći adekvatnu kvalifikaciju koja preporučuje za predsedničku funkciju, a u CV-ju mu već piše da je bio upravnik gradskog groblja u unutrašnjosti, to je radno iskustvo koje se ne sme prenebregnuti. Summa summarum, to je 95%, ostalih 5% raspodeliti na ravne časti. Policijskim sindikatima 3%, bez podrške kolega ne bih ni došao do ovolikog novca, neka im se nađe kada budu opravdano štrajkovali jer izgiboše štiteći red i poredak, još dok beše Slobin vakat, a nekmoli današnji demokraDski... a treba da imaju lovu  za niklovanje i hromiranje ličnog naoružanja i reparaciju pendreka kad se izližu od dugotrajne upotrebe. Jbg, tvrda je grbača narodna... Žandarmeriji neka ide 1%, istina ima među njima nekoliko poštenih momaka, ali su zato svi ostali  ispravni, dokazani borci za našu stvar, još od Frenkijevaca, treba i oni da unovče svoju kooperativnost i genijalnost.  To je što se tiče celih brojeva, a sad da pređemo na decimalne - 0,99% Čedi, jes’ da nismo u bogznakakvim odnosima, ali nikad se ne zna kad će mi  zatrebati. A njemu lova baš sad treba više nego ‘leba, čujem da je skočila cena horsu ovih dana, a  najavljuju poskupljenje špriceva i igli, mislim da mi ovu finansijsku injekciju nikada neće zaboraviti…  Treba misliti  na vreme o nama koji pošteno odrađujemo posao i borimo se za ovu državu, napaćenu našu nebesku Srbijicu… i na kraju preostalih  0,01%, ovih deset evrova, narodnim kuhinjama – ali pod jednim uslovom. Da se moje ime upiše velikim slovima na spisku donatora. Jbg, nema vajde od anonimnog humanizma, tako nikada neće doći do (demokratske) renesanse (progresivne levice). Kapetan Miša je onol'ka slova met'uo na svoje zdanje da ovekoveči  zadužbinarstvo – a ja treba da se stidim što dajem deset evrova. Možda i nije tako mnogo, ali neka svaki pošteni građanin sledi moj primer i neka da toliko, može i u dinarskoj protivvrednosti, i iskorenićemo glad u Srbiji…”
                                                                   
                                                    ***

Tako se, uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno, Ivica (na vreme) pripremao za funkciju ministra policije koju će uskoro obavljati u Vladi najautoritativnijeg srpskog premijera svih vremena, Mirka Cvetkovića, u kojoj će ujedno biti  i potpredsednik. Oduvek se u Srbiji polagalo na to da ministri unutrašnjih poslova budu dobro upućeni u kriminal. Profesionalizam pre svega, posle svega i - iznad svega. Zato Ivičin primer i nije usamljen. I njegov prethodnik na mestu prvog čoveka srpske policije, Dragan Jočić, jedna od perjanica Koštuničinog DSS-a, je još kao maloletnik i mlađi punoletnik sticao praksu za mesto ministra obijajući trafike i prodavnice po prestonici. I onda, umesto u Kruški il' Zabeli, on lepo završi u ministarskoj fotelji.  Što bi njegov šef, pošteni Voja Koštunica, kao naučnik i pravnik kazao, služeći se maternjim jezikom Jecike Karleuše: Qui non est hodie, cras minus aptus erit, iliti što bismo mi obični čitaoci rekli - ko nije spreman danas, taj će još manje biti spremam sutra, jelte…
  
Ostavimo sada Ivicu, dragi uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno, neka u ovom  mračnom stanu stiče preko potrebnu praksu i naposletku - neka pravedno raspodeli svoj, s teškom mukom stečeni novac.  Zavirimo malo, koristeći najnovija naučna dostignuća, teleporter i vremeplov , tekovinu demokradskih režima Điki-Voja K-car Boris-Ivica i vice-Marica, u “kuhinju” jednog drugog ispravnog subjekta, u odnosu na prethodnu storiju Ivičinog budućeg, a u odnosu na naredni skeč njegovog prošlog koalicionog partnera. 
                                                                      
                                                    ***

Beograd, februar 2014.

Tačna lokacija – Višnjica, prestoničko prigradsko naselje, za koje car Boris tvrdi da je selo. Prilično velika kuća sa okućnicom, sve to opasano debelim zidovima, pokriveno kamerama i neizostavnim fizičkim obezbeđenjem. Ako bi se zanemario okolni ambijent, po svemu sličan sa bilo kojim drugim predgrađem u Srbiji, stekao bi se utisak da se ova zgrada i avlija nalaze negde usred Drenice. Valjda car Boris tako želi da se identifikuje sa Dušanom silnim, koji je nosio titulu cara svih Srba, ali i Grka i Arbanasa.  
  
Dakle(m), rezidencija bivšeg predsednika, ali nije u pitanju kuhinja nego salon, velika i prostrana prostorija sa dugačkim hrastovim stolom za dvanaest osoba i rezbarenim masivnim stolicama.  “Kuhinja” iz prethodnog odeljka kao metafora - mesto u kome se krčka sudbina nas običnih čitalaca, sa raznim mirođijama i zaprškama na koje nikada ne bismo ni pomislili i za koje nikada nismo ni čuli. U čelu stola sedi car Boris, levo i desno od njega Ivica i vice-Marica, dalje od njih skroz u začelju neka spodoba koja žutilom neodoljivo podseća na tursko govno, a odaziva se na ime Đilas. Da vidimo šta se tu kuva da nas Bog sačuva…
  
Ivica:  “Je li, bre, Borise dokle ćete pred svake izbore da spominjte ono koferče kad god se pomene moje ime u negativnom kontekstu. Čini mi se da smo bratski podelili njegovu sadržinu, ali se vazda meni spočitava kako sam tu hteo da omrsim samo svoje brke. Eee, nećemo tako! Znajte, ako gekne Ivica – geknuće i ostali. Nemoj ja da razvežem jezik pa da ispričam gde su sve i kod koga završile pare… Dosta mi je više tih optužbi – te Ivica ovo, te Ivica ono… kao da sam ja jedini političar lopurda… ovaj, pošteni nalazač!“

Boris:  “Polako, punjeni, što si nakraj srca. Pa znaš da je sve to kao bajagi. I mene stalno napadaju da nisam dosledan te za ovo, te za ono. Kao najnoviju nedoslednost pominju da sam nekoliko dana pre napuštanja DS-a svečano izjavio kako je ta stranka moje čedo koje nikada neću napustiti.  E, onda sam okrenuo ćurak naopako, preuzeo stranku Zelenih i  preimenovao je u NDS. Ni sam ne znam šta da odgovorim novinarima kada me sada – usred kampanje -  skolete pitanjima kako to da  jedno pričam a drugo radim. Ali, hvala Bogu (i koalicionim partnerima), Kostreš lepo reče onomad na teveu – nije Boris napustio DS, već je DS napustio njega. I šta si se raskokodakao, bre, punjeni, tebi ionako nije kritično da nećeš  preći cenzus. Trpi malo pljuvanje, a kad prođu izbori pa zasedneš ponovo u fotelju sve se to zataška i zaboravi.”

Đilas:  “Tako je, Norise, ovaj Čak Borise,jesi neuništiv, keve mi… Dobro smo se setili ovo da razbijemo stranku usred kampanje. Da smo nastupili jedinstveno ne bismo sastavili glasova ni da pređemo cenzus. Otkako Vučić igra na kartu sve mogu, sve hoću i na sve pristajem, ne mož’ da navatamo ni kukalog birača, a nekmoli da sakupimo nedostižnih pet procenata. Ovako, ti pljuješ mene, ja pljujem tebe, pa deo onih što su nekada glasali za nas kažu -  jes’ vala - Boris je u pravu, pošten je on, onaj Đilas je lopov i prevarant, sjebao ovako divnog čoveka, glasaću za NDS; a druga grupa naših nekadašnjih glasača kaže - vidi kakav je smrdljivko ovaj šatirani Boris, da nije njega i da nije pocepao stranku usred kampanje DS bi u ovom trenutku jedini mogao da parira SNS-u, zato ću iz inata da glasam za Đilasa. Uz Božju pomoć preći ćemo i ti i ja cenzus, inače bismo propali kao muda kroz iscepane gaće, sve bi prigrabio ovaj nezasiti Vučić, pa bismo posle kao vanparlamentarna opzicija morali da čekamo naredne izbore i da molimo Boga da nas narod kroz četiri godine prepozna – koji behu ova dvojica. A ti, Vučino, o'ladi malo, znam da je vlast slatka, al’, bre, zagrabio si mnogo, treba da ostane nešto i za nas piliće, mada neki ovde više podsećaju na podgojene prakce (pogleda podsmešljivo u Ivičinom pravcu) .  Da smo mi tak'i bili dok nas je sralo, ti danas ne bi ni sedeo ovde, nego bi još uvek bio idealista koji na reveru nosi bedž sa Šešeljevim likom.”

Vučić:  “Ma, bre, polako,   biće ‘leba za sve. Najpre - ti, punjeni,  jebalo te koferče sa sto ‘iljada evra. Jake pare, jbt… Moraš da razumeš predizbornu retoriku i da budeš tolerantan kada je međusobno pljuvanje u ovoj fazi u pitanju. Ko još, bre, vodi  računa o sto ‘iljada evrova, mnogo veće pare su ovde u igri. Ne moram baš sve da ti crtam. Stalno se hvališ kako si završio partijsku školu sa prosečnom ocenom deset, a ovamo… logika ti je ravna nuli. Pa, što smo, bre, punjena moja somino, ‘apsili Miškovića, šta misliš? Pa, zato, konjino, jer nije dao onoliko koliko smo mu tražili. On nas, bre, sve finansira da bi kupio privilegovan položaj ako bilo ko od nas dođe na vlast, pa je navik’o da nam zamazuje oči sićom od par miliona ovom-onom. Treba dobro da odreši kesu za status monopoliste, a tek za lov  u mutnom, pa još tokom lovostaja, nisam ja guska u magli. Neće više moći onako kako je bilo do sada, poštenja mi!  Vučić se ne prodaje… za male pare! Zato je on meni malo i “svirao klavir” (aludirajući na policijske lisice i  pritvor ukrsti ruke iznad dlanova, mrdajući naizmenično prstima), a “sviraće” još ako se ne opameti i  ne izađe sa adekvatnom ponudom. Ne brinite, meni najveći deo kolača, ali imaće za sve, nisam ja toliko sebičan i bahat ko što ti, Žućko, tvrdiš. Ali, naravno, moram prvo  na sebe da mislim, pa lepo veli naš narod - ko nije za sebe, nije ni za druge! Nego,  ti gazda-Borise, nalij još po jednu crnogorsku lozu  i nareži još malo ove njeguške što ti je Milo poslao, pa onda svi na svoje radne zadatke , nemojte ovde da mi se izležavate dok je kampanja u punom jeku, pa vam je posle kriv Vučić. I smislite nešto inventivnije, nemojte više pred izbore da obećavate građanima punjenje novčanika, nova radna mesta, ubrzani razvoj, borbu protiv korupcije… i da izigravate velike državnike sa pedigreom, da se pozivate neprestano na svoje zasluge za evrointegracije, da tražite od naroda još jedan mandat u kome ćete  Srbiju uvesti u Uniju…  Provaljene su to fore! ‘Ajde, care, daj to piće, žurim… treba da skoknem do Abu-Dabija i Dubaija na prezentaciju nekog predizbornog master plana, ne mogu da se setim kako se ono zvaše – Beograd na vodi, Skadar na Bojani, Potemkinova sela, tako nešto… “

Facebook stranica Običan čitalac:    
https://www.facebook.com/pages/Običan-Čitalac/360037144098728