Prva dekada avgusta uvek me nekako izbaci iz koloseka. Bliži se dvanaesti, moj rođendan. Ne, nije mi dvanaesti rođendan, nego sam rođen 12. avgusta daleke 1970, pa se u prvoj dekadi avgusta uvek presabiram i preslišavam šta mi se dogodilo između dva rođendana. Svodim bilans i pokušavam da se radujem datumu svog dolaska na svet pre toliko godina, ali mi to nekako ne ide od ruke. Nije lako pomiriti se sa činjenicom da si stariji godinu dana i da se polako ali neumitno bliži vreme kada treba svoditi završni obračun.
Nekada, u doba dečaštva i rane mladosti rođendane sam, kao i svi moji vršnjaci, s nestrpljenjem očekivao. Postajati zreliji i godinu dana stariji značilo je dobijati na ugledu i značaju u porodici, komšiluku, u školi, pred okolinom u kojoj su glavnu reč vodili odrasli. Tako to ide, do izvesnog perioda jedva čekamo da budemo stariji, vreme nekako sporo prolazi, polako se odrasta i sazreva. Kada ću, konačno, da napunim trinaest godina, da postanem tinejdžer? Kada će šesnaesta pa da počnem da brijem ono malo brade i brkova što mi je izraslo? Kada će ta osamnaesta da postanem punoletan? A naša su očekivanja velika i uglavnom nerealna. Ubeđeni smo da nam predstoji svetla budućnost i da nas čekaju velika dela, samo da konačno izađemo iz tog jebenog detinjstva u kome je sve onako kako drugi žele i kako su nam drugi isplanirali…
E, onda konačno dođu neke ozbiljne godine kada vreme počne tako brzo da prolazi da sve što nam se dešava deluje kao ubrzano premotavanje. To se nekako odjednom dogodi, do juče smo bili klinci i golobradi mladići koji su jedva čekali svaki novi rođendan, svako porodično slavlje i terevenku iz bilo kog razloga… A onda preko noći godine počnu da tutnje kao brzi voz, da prolaze pokraj nas kao pored neke sporedne stanice u kojoj se zaustavljaju samo putnički vozovi, a brzi projure pored otpravnika, što stoji na praznom peronu po službenoj dužnosti držeći palicu pod levom miškom u znak pozdrava, dok ga lokomotiva ostavlja u oblaku prašine i žurno grabi ka cilju koji nosi neko zvučno, velegradsko ime. Nisu se ispunile naše želje i očekivanja, pokazalo se da snovi nisu isto što i stvarnost, pa sad gledamo za brzim vozom što povremeno protutnji pokraj nas noseći sa sobom neke važne aktere kojima sve ide kao po loju i kojima su namenjene glavne uloge, a mi se kao nevažni likovi, glumci epizodisti, nalazimo tu tek da bi se upotpunio ambijent i kadar delovao što uverljivije…
Dok udariš dlanom o dlan evo ponovo krsne slave, Nove godine, Božića, Uskrsa... No, ti praznici ne nose u sebi obeležje starenja, makar to nije tako vidljivo, ali rođendan ima neku posebnu, specifičnu težinu. Kao da mi je juče bio 42. rođendan, a evo danas će me majka (za koju sam još uvek dete), čim završim ovaj tekst, ponovo vući za uši da “porastem, da mi se ispune sve želje i da, konačno, postanem čovek”. Još samo fali da mi kaže: “Zamisli nešto i duni jako, da ugasiš sve svećice kako bi ti se želja ispunila”, kao onda kada sam punio trinaest, u jedinoj viškoj poslastičarnici, gde smo improvizovali rođendansko slavlje u najužem porodičnom krugu, jer smo bili na letovanju… Većini su želje nerealne, mnogo veće od istinskih mogućnosti, pa ću i ja poželeti sebi da dobijem posao, da radim i da za to budem adekvatno plaćen. Da konačno u petoj deceniji mogu da se ostvarim kao ličnost, da živim od svog rada i svoje zarade. Da ne strepim da ću ostati bez posla. Da ne moram nekom usranom tajkunu da se uvlačim u bulju kako me ne bi šutnuo kao zadnju ritu uz nezaobilazno: "Novom sistematizacijom radnih mesta proglašen si za tehnološki višak, prestala je potreba za tvojim angažovanjem, pa od sutra ne treba da dolaziš na posao…"
Čudno, ali čini mi se da su mi želje pre trideset godina, kada sam gasio rođendanske svećice na Visu, bile mnogo realnije... Kao i svi adolescenti, poželeo sam da budem slavan kao Elvis, lep kao Džimi Din i da menjam žene kao Voren Biti… Iz vizure tinejdžera to je bilo mnogo izglednije i ostvarivije, nego kada čovek u srednjim, da kažem zrelim godinama, poželi da u tranzicijskoj Srbiji nađe posao. Naravno, vaspitan u duhu socijalizma, pre trideset godina sam na Visu poželeo i da ne bude gladnih u svetu i da sva deca budu srećna makar kao ja… A deca u socijalizmu živela su zaista srećno u odnosu na današnju decu… Mnogo bezbrižnije i sa izvesnijom budućnošću – bar se tada tako mislilo… Ispostavilo se, međutim, da su se kola slomila upravo na mojoj generaciji, koja je odrastala i sazrevala osamdesetih godina prošlog veka… Usledili su ratovi devedesetih. Vodilili su ih matori političari i debeli generali, a mi dvadestogodišnjaci smo statirali u tim ratnim filmovima. Uloga piona bila je velikodušno poverena mojoj generaciji, a nakon serije ratnih filmova usledio je "dokumentaristički" serijal sa socijalnom tematikom - posleratno beznađe koje traje i dan-danas… Ne kažem, snašli su se neki naši vršnjaci… Evo, vice-Marica, stalno je uz Ivicu, već dvadeset i kusur godina je na samom vrhu političke scene – najpre kao generalni sekretar radikala, ministar informisanja u vreme NATO agresije, pa potpredsednik naprednjaka, zatim predsednik stranke, ministar odbrane i potpredsednik aktuelne vlade. Neću danas o njemu i o njima, tema je rođendan...
Taj trinaesti rođendan na dalmatinskom ostrvu, koje je tada bilo zabranjeno za strance, jer je pretvoreno u stratešku bazu JNA, sa podzemnim aerodromima i tunelima za brodove i podmornice, mi je posebno ostao u sećanju. Bilo je to vreme kada se u najveće slavilo bratstvo-jedinstvo naših naroda i narodnosti, a Titov kult je još uvek bio nenarušen. Tada sam zvanično postao tinejdžer i bio zaljubljen u Korneliju, vršnjakinju iz Slavonije. Mlada Hrvatica takođe nije bila ravnodušna prema meni, pamtim naše večernje izlaske, šetnje pored rive, stidljivo držanje za ruke i odlaske u bioskop na otvorenoj sceni, gde sam tada prvi put gledao “Vatrene ulice” sa Dajanom Lejn u glavnoj ulozi. Dopisivali smo se, mislim, posle toga neko vreme, ali te mladalačke ljubavi sa letovanja brzo iščile iz sećanja. Eto, danas se, na dan svog 43. rođendana, sećam ove svoje dečačke ljubavi za kojom sam iskreno tugovao kada je letovanje završila nekoliko dana pre mene i mahala mi dugo sa trajekta koji je iz viške luke isplovljavao za Split, kao jedina veza ostrva sa kopnom.
Često sam te dečačke i mladalačke rođendane proslavljao na letovanjima. Vreme realnog socijalizma bilo je meka za radničku klasu. Sindikalna odmarališta bila su izgrađena duž čitavog Jadrana, pa su porodični boravci na moru u trajanju od najmanje petnaest dana bili nešto što se podrazumeva, maltene obaveza samoupravljača da se odmore i pripreme za nove radne pobede. Tako je bio koncipiran socijalizam, čovek a naročito njegovo veličanstvo radnik bio je svetinja. Kome se nije sviđala ova "zadružna", sindikalna varijanta letovanja, mogao je za svoj novac da bira – privatni ili hotelski smeštaj, radničke plate bile su dovoljno velike da se pristojno moglo letovati sa porodicom. Na letovanja nisu odlazili samo retki redikuli, osobenjaci koji nisu voleli more, već su odmore radije provodili u kontinentalnoj varijanti – na pecanju pokraj reke, na selu kod roditelja, eventualno na planini u dugim šetnjama… Pošto je avgust, kao što je poznato, mesec letnjeg raspusta, godišnjih odmora i špica turitičke sezone, pa ako bi se i dogodilo da sam sa bratom i roditeljima pre svog rođendana već bio na moru, opet mi se nije mogla posrećiti prava rođendanska tinejdžerska žurka, jer su onda moji školski drugovi u to vreme bili na letovanju, raštrkani "kud koji, mili moji", širom tadašnje domaće, jadranske obale, dok su neki odlazili i u Grčku, koja se tada tek stidljivo najavljivala kao moguća destinacija za srpske turiste.
Zato ću ovu kolumnu iskoristiti da pomenem neke od svojih "primorskih" rođendana. Devetnaesti rođendan dočekao sam takođe na moru, ali ne na letovanju nego u vojsci. Dan kada sam prestao da budem tinejdžer i zakoračio zvanično u svet odraslih dočekao sam kao komandir straže na Visokoj, u Splitu. Odrasli su mi pre toga obukli mornarsku uniformu, kao nekada finoj deci iz dobro stojećih porodica, dali pušku da se igram, i onako uzgred mi poverili da sa svojim vršnjacima, koje su takođe obukli u mornarska odelca, sačuvam kasarnu u delikatnom trenutku - dok oni dremaju posle ručka. Ne znam da li treba da pominjem da je to bilo one godine kada su hrvatski nacionalisti nedugo zatim davili nesrećnog vojnika na oklopnom transporteru ispred komande VPO u Splitu? Ne znam da li treba da napomenem da, ironijom sudbine, nesrećni pripadnik oružanih snaga nije bio mrski Srbin, nego neki osamnaestogodišnjak iz Makedonije koga su postavili ispred komande i dali mu igračku – tenk, da se igra sa nekim finim čikama, razularenim brkatim ustašama iz Dalmacije, dok oni koji treba da im "stanu na belegu" – drugovi oficiri i podoficiri, sklanjaju dupe u kraj i gledaju, virkajući onako kroz prozor, sakriveni iza zavese, kako raspasana banda linčuje nesrećnog i nedužnog mladića?
Došao je tog 12. avgusta komandant kasarne, kapetan bojnog broda Mudić, predao sam mu raport, rekao da je stanje redovno, to je bila svemoćna floskula u JNA, imala je magičnu moć i koristila se i kada je sve bilo u potpunom rasulu, jer je JNA bila formacija koja je bila tako koncipirana da je sve moralo da deluje kao da je u najboljem redu... Ta zaboga - poverena joj je odbrana zemlje i samoupravnog socijalističkog poretka. Ništa, naravno, nije bilo kako treba jer su starešinski kadar uglavnom sačinjavali neposobni brkati dinarski tipovi, alkoholičari koji su po čitav radni dan provodili pušeći i ispijajući pivo u kantini, dok su komandu nad vojskom i obuku prepuštali priučenim desetarima. Oficiri, a još više podoficiri, uglavnom su poticali iz vukojebina širom SFRJ; bili su slabo obrazovani, a obasuti nizom privilegija, kako bi, kao bajagi, što bolje obavljali važan poveren im zadatak, kakav je odbrana zemlje od spoljašnjeg neprijatelja, dok je unutrašnji nesmetano rovario, jer se nalazio upravo u njihovim redovima…. KBB Mudić mi je čestitao rođendan, hvala druže KBB, rekao sam… Eto, vidiš, tebi je baš na rođendan poverena takva čast da budeš komandir straže, da se staraš o bezbednosti ljudstva, oružja i tehnike, tralala… Nažalost, nećeš moći da dobiješ nagradni izlazak u grad ali neka ti uteha bude baš to što si na braniku domovine. Znaj da se i meni dogodilo da budem na straži kad mi je bio devetnaesti rođendan, bio sam tada pitomac na Akademiji... Ah, da, odoh ja da obiđem drugove starešine (naravno u kantini), a ti mi se javi kad se skineš sa straže, dobićeš izlazak. Inače, zadovoljan sam zatečenim stanjem, vrlo dobro… Zauzeo sam stav mirno i zagrmeo: Služim narodu! Čim je KBB Mudić okrenuo leđa, ja sam ponosno nastavio da stojim na braniku socijalističke Jugoslavije i da služim narodu - upalio sam TV u dežurani i odvrnuo ton do daske… Tajči je pevala "Hajde da ludujemo ove noći". Zamislio sam da nisam u vojsci, da nisam pripadnik jebene JRM, da ludujem zajedno sa ovom mladom i lepom Hrvaticom i verujte mi na reč, dragi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno, uspeo sam u tome. Bio je to jedan od najluđih rođendanskih provoda koje sam imao. Nisam se, naravno, javio kapetanu bojnog broda Mudiću posle nekoliko dana kada mi je istekla stražarska dužnost da mi odobri izlazak, jer sam u grad ionako izlazio kad god sam hteo, u civilnom odelu, kroz "žicu"…
Bio je to jedan od najluđih rođendanskih provoda, ali sigurno ne kao onaj kada sam u Baru napunio trideset tri. Hidža i ja bili smo sa porodicama na letovanju. Ogromno dvorište apartmanskog kompleksa u barskom naselju Šušanj, zasađeno meditreranskim biljem. Debela prirodna hladovina, satkana od mandarina, limunova, kivija, smokvi, vinove loze… Zidani kameni roštilj u uglu dvorišta… Tada smo u čast mog rođendana napravili veliku feštu. Meni je bio kombinovan, mediteransko-kontinentalni… maslinke i sir u ulju, njeguška pršuta, sezonske salate kao predjelo uz koje se pila crnogorska loza. Pekli smo tek ulovljene cipole i skušu, kupljene od barskih ribara, piletinu, kremenadle za glavno jelo. Sve to je zacvrčalo na gradelama ispod kojih je bila raspaljena loza… Za desert umesto rođendanske torte moja žena je pripremila palačinke sa kremom, orasima i šlagom. Karta pića: crnogorski vranac, krstač, nikšićko pivo. Pridružili su nam se i gosti iz susednih apartmana, miris mora, obližnje borove šume i roštilja je kombinacija kojoj je zaista teško odoleti, još kada je sve to za dž... Muzika nije bila baš po mom ukusu, treštao je Šako Polumenta koji je tada bio na vrhuncu popularnosti, vlasnik apartmana nas je turirao čitave noći, ali Bože moj, ne može biti baš sve idealno. Ni slutio nisam da je ulazak u "isusovske" godine uvertira u jedan veoma težak period mog života iz koga kao da nema izlaska. Ni pre toga nije bilo baš sve bajno, bilo je uspona i padova, ali vesela žurka za moj 33. rođendan kao da je ujedno bila i moja labudova pesma. To je bilo vreme kada se SFRJ već bila uveliko raspala, imali smo Hidža i ja iza sebe učešće u nesrećnim ratnim zbivanjima, u kojima nismo svojevoljno "participirali", ali smo se zato svojevoljno sprijateljili. Jedino dobro među mnogim lošim stvarima koje su mi se dogodile u ratu je to naše ratno drugarstvo koje nas je zbližilo i izgradilo među nama istinsku i neraskidivu, čvrstu prijateljsku vezu. Žene su nam takođe bile dobre prijateljice, a i deca su nam praktično istih godina... Uvek su mi prijatna sećanja na naša zajednička letovanja, novogodišnje dočeke, prvomajske uranke, izlete u prirodu, kućne posete… Sve se to, nažalost, u međuvremenu raspalo, Hidžin brak nije opstao, sitni privatni poslovi od kojih smo živeli su propali… Raspala se, u međuvremenu, i državna zajednica sa Crnom Gorom, pa i crnogorsku obalu više ne osećam kao svoju…
Čovek je, u principu, sklon da sve ono što se nekada dešavalo posmatra kroz prizmu nostalgije koja slike iz prošlosti idealizuje… kao, bila su to lepa i srećna vremena, a sad… beda i jad… Možda ću se za deset ili dvadeset godina, ako budem doživeo 53. ili 63. rođendan, ovog perioda koji upravo živim sećati kao bezbrižnog i srećnog i, sa setom i uzdahom, žaliti za vremenom koje je otišlo u nepovrat. Možda, jer u Srbiji teško da nešto može krenuti na bolje, pa ko zna šta nas sve tek čeka, čak i ako zanemarimo faktor starenja, koje je neminovno. Što bi "filozofski" rekao jedan od likova iz Ćopićevog romana za mlade koji nosi metaforičan naslov "Magareće godine":
"Vrijeme teče,
život je kratak..."
...da bi njegov drugar ovu maksimu "zabiberio" duhovitošću:
"guska se peče,
meni će batak."
Pa, da i ja ne filozofiram previše, odoh da pojedem taj batak da se ne ohladi. Doduše, žena je ispekla pile, nemamo gusku za rođendanski ručak, ali batak je batak…
Pošto smo zaključili da se bataku "u zube ne gleda", još samo rečenicu-dve i neću više, majke mi, ostaviću Vas na miru, dragi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno. Do sledećeg rođendana neću dosađivati pričom o tome da, kako se bliži dvanaesti dan osmog meseca u godini, moju dušu nasele nekakvi iracionalni strahovi. Rođendan je, po pravilu, nešto lepo i veselo, uvek se tu nešto popije, duvaju se svećice i seče rođendanska torta, ali kako vreme prolazi čini mi se da magareće i pseće godine, za mene i pripadnike moje generacije koji se nisu "snašli", tek dolaze. Biće da je Brankeša ipak pogrešio kada je dečačke godine nazvao magarećim...
Facebook stranica Običan čitalac:
Srećan rođendan!
ОдговориИзбриши