недеља, 16. новембар 2014.

Šeki is on the road again

Braćo S(v)rbi i sestre S(v)rpkinje,

Eto nama vojvode iz Haga, dokas(k)ao jašući pomamnoga ata… pa i ne baš - doleteo na krilima JAT-a ili kako se već zove AIR Srbije, svejedno… To se tako kaže - pesnici obično jašu na Pegazu, a pobednici i junaci na belom konju ili na alatu vas u čistu zlatu… a Šešelj i šačica preostalih mu sledbenika tvrde da je Haški SPRD sa sve pritvorskom jedinicom u Sheveningenu on lično (što bi rekao Čkalja)  razbucao kao buldožer straćaru. Otuda “moj Vojislav” kako su ga svojevremeno, kad su se kleli u njega radije nego u kućnog sveca, zvali Master Grobar i Hrčak Alek (moja prijateljica tvrdi da Vučić više podseća na hrčka nego na žapca, kad malo bolje pogledam - i u pravu je...) treba da predstavlja pobednika i on se lično svim silama upinje da sebe predstavi  u takvom svetlu. Nedostaju lovorike i fanfare koje sleduju pobedniku - i od većinske Srbije i od srpskih zvaničnika, ali Voji Šešelju to  nije potrebno za subjektivni trijumf ! Par stotina pijanih, neokupanih, raspojasanih, neobrijanih, u svakom smislu neurednih i neuglednih militanata, sramota za srpska nacionalna obeležja – šajkaču, kokardu i zastavu – koja zloupotrebom od strane ove šačice besprizornih dobijaju sasvim novu, negativnu konotaciju , bili su jedini odbor za njegov doček. Ova falanga srpskih izroda, bruka za sve one slavne srpske vojničke trijumfe kroz svetlu ratničku istoriju koju su ispisivali srpski junaci predvođeni slavnim komandantima, zvali se oni vojvodama ili nekako drugačije, jedina su Šešeljeva podrška na koju može da se osloni i računa…  Iz Haga su ga, kaže vojvoda, brutalno izbacili, jer mu nisu mogli ništa, bez ikakvih uslova, a on lično nema nameru da se tamo vraća. Nejasno je ko uopšte može da ga isporuči Hagu, u pravu je Šešelj, jer kako Grobar, Hrčak i Ružna Beti, saučesnici u svemu onome za šta ga tereti Haški tribunal, sad da budu garanti da će se optuženi odazvati pozivu tog rugla od pravde… To je isto kao kada bi garant da će Robin Hud biti isporučen šerifu od Notingema bili Mali Džon, Vil Skarlet i lejdi Merien. Ne znam da li je baš najsrećnije poređenje, ali je slikovito. I bajkovito…
  
Vojvoda se, dakle(m), ništa promenio nije – makar vizuelno, makar na prvi pogled. I dalje je fatalno ružan, nosat, nosi ogromne naočare, a stomak mu se do zemljice vuče. Ima i dve metastaze na jetri, ali to i nije tako strašno, tvrdi vojvoda. Bavljenje politikom pretpostaviće lečenju maligniteta.Osim što je dvanaest godina stariji i dalje je u pubertetu pa se ponaša detinjasto… I dalje priča koješta… Kivan je na Đinđića i na svoje dojučerašnje saborce koji su iz četnika otišli u partizane. Tako je to, moj vojvodo ("oj vojvodo, šubaru nakrivi, ima tvojih četnika još živi'), sposoban čovek ode u četnike a vraća se iz partizana, uvek je na strani pobednika. Nisu Toma, Vučić, Lepa Maja, još lepša Jorgovanka, Neša Slina i ostala žgadija potekla iz tvog šinjela, ponikla ispod šubare sa kokardom, bivši nacionalisti, aktuelna srpska vlast, sadašnji “napredni Europejci građanske provenijencije", prvi koji su to uradili. To je stara srpska priča, opšte mesto svakog  našeg prela i posela. Srbin voli da ga zavuče bratu ili kumu, to mu je nekako najslađe, mi smo valjda kao narod skloni pederastiji i incestu, mada tvrdimo za sebe da smo zdrava nacija i izgibosmo dokazujući svoju muškost i nastojeći da sprečimo svako organizovanje i okupljanje pripadnika LGBT populacije. Kod nas, po pravilu, tuče po bircuzima izbijaju među prijateljima i poznanicima okupljenim oko istog kafanskog stola češće nego između pripadnika dva suprotstavljena kafanska tabora. “Poče kum da jeee’ govna, ja skoči’ i razbi ga ko pičku”, to je tradicionalna srpska gatka… Karađorđe i Miloš, Tito i Ranković (dobro de, Tito je bio Hrvat, ali kumstvu se u zube ne gleda), Drašković i Šešelj, Šešelj i Toma, čuvena srpska kumstva…
   
Nesvestan da je vreme nacionalne i nacionalističke euforije otišlo u nepovrat, da su glavni kreatori građanskih ratova na teritoriji SFRJ davno pod zemljom, da je Srbija velika samo ako je ekonomski jaka i stabilna, Šešelj bi i dalje da postavlja dinamit u Kući cveća i da tuđim grudima juriša na samo njemu znane granice srpskih zemalja. Dok tuđa deca jurišaju na neprijateljske bunkere njegova neka sede kod kuće i pevaju “Sprem’te se, sprem’te, četnici”. Ne sporim da je verovatno nedužan proveo dvanaest godina u Hagu, jer lično ni u kakvim zločinima učestvovao nije, nije bio ni na kakvoj državnoj funkciji u  vreme  događanja inkriminišućih radnji koje mu se stavljaju na teret, sudi mu se praktično za verbalni delikt.  Jedno je, međutim, sedeti u Hagu gde ne fijuču meci oko glave i ne sevaju bajoneti, izigravati klovna i sprdati se sa sudijama, tužilaštvom i pratećim personalom nudeći im velikodušno da ti popuše kuVac, a sasvim drugačije lično se boriti na frontu gde zlokobno grme artiljerijske kanonade i  na sve strane pršte šrapneli. Nije se ni Šešelj bogznakako junački poneo u ratnim zbivanjima devedesetih, kao ni tadašnji mu verni satrapi Hrčak i Grobar, o čijem sam ratničkom učinku već pisao u prethodnom blog-postu. Njegovo se učešće u ratu može opisati kao dvosatni izlet u pozadinu borbenih dejstava u Vukovaru, gde se pokazao dovoljno hrabrim da prošeta od ZENGI očišćenom zonom, sa neizostavnim šlemom na glavi. Pričalo se posle polušaljivo da vojvoda nikako nije smeo da krene bez pancira i šlema, ali su metalnu kantusinu za onoliku glavurdu jedva pronašli. I u Bosni je takođe u par navrata obišao, u vreme zatišja omogućenog jednim od nebrojenih klimavih primirja između zaraćenih strana, neku debelu pozadinu, pojeo nakon toga pola jagnjeta (možda i celo) i vratio se kući u Batajnicu. Na Kosovu se, mada je bio potpredsednik Vlade u vreme NATO-agresije, nije pojavio, jer je to jedina zona na teritoriji tadašnje SR Jugoslavije u kojoj je bilo čupavo i gde se istinski ratovalo. Čitav se tadašnji državni vrh pokazao kukavičkim i nedoraslim trenutku! Milošević je sedeo u nekom bunkeru u Beogradu, a njegov je sin Žućo otvarao “Madonu” u Požarevcu od para koje je zaradio noseći gajbice. Veliki srpski nacionalisti Šešelj, Nikolić i Vučić ministrovali su po nekim podzemnim skloništima, dok su piloti Alijanse besomučno zasipali bombama svetu srpsku zemlju u koju su se svi tadašnji (kao i oni potonji) vlastodršci bespoštedno kleli. Svoju su decu sklonili daleko od ratne zone na Kosovu. Gde je tada bio, recimo, vojni obveznik Radomir Nikolić, Tomin naslednik, novi naprednjački gradonačelnik Kragujevca? Kneževa ih kletva sustiže lagano...    
  
U najtežim trenucima novije srpske istorije, tokom devedesetih, imali smo nacionalnu nesreću da nas predvodi ne samo nesposobno nego i kukavičko državno vođstvo. Lako je tuđe glave stavljati u torbu, lako je slati na front tuđe sinove! Srpski je vojnik uvek umeo da prepozna lični primer narodnih prvaka, vraćao je to stostruko. Karađorđevim se potomcima može staviti na teret da su svojim megalomanskim ambicijama na srpskim žrtvama stvorili veliku Jugoslaviju, koja se Srbima u više navrata "obila o glavu", ali su na bojnom polju bili bukvalno u prvim redovima. U Balkanskim ratovima tadašnji prestolonaslednik Aleksandar je učestvovao u svim bitkama, spavao pod vojničkim šatorima, pobedonosno umarširao na čelu srpskih trupa u Kumanovo, Skoplje, Bitolj. Za njegovog brata princa Đorđa se govorilo da je lud, ali je lično predvodio juriš svojih vojnika na neprijateljske rovove u Prvom svetskom ratu i bio teško ranjen. Stari kralj Petar, čika Pera – kako su ga podanici od milošte zvali, je pešice i na volujskoj zaprezi prešao albanska bespuća, rame uz rame sa svojim vojnicima. Dirljiva priča o kojoj je pisao Milovan Vitezović u romanu “Čarape kralja Petra” o starici Makreni Spasojević koja je sustigla srpsku vojsku prilikom povlačenja, izašla pred kralja i obratila mu se  rečima: “Gospodaru, potraži moga sina Marinka i podaj mu, de, ove čarape…” najbolje govori o odnosu čika Pere i njegovih podanika. Današnjoj srpskoj političkoj eliti, prvoj ili eventualno drugoj generaciji potekloj iz raznoraznih vukojebina, ni evropske krunisane glave nisu ravne, ponašaju se poput osionih feudalaca… Čika Pera nije, nažalost, uspeo da preda čarape Makreninom jedincu koji je poput mnogih dugih tek stasalih srpskih mladića ostavio kosti u albanskim gudurama. Zato je po svršetku rata podigao spomenik u Slovcu pokraj Lajkovca Makreni Spasojević koja je u međuvremenu preminula i njenom sinu Marinku.  Kralj se do kraja života nije odvajao od Makreninih vunenih čarapa, piše Vitezović. Na samrtnoj postelji tražio je čika Pera i da mu obuju te čarape…  Kao klincu pokojni mi je deda pričao o zavetnim svećama kneginje Milice u manastiru Visoki Dečani. Po predanju, udovica kneza Lazara je nakon Kosovskog boja pomogla obnovu dečanskog konaka i tom prilikom darivala manastiru polijelej iskovan od oružja kosovskih vitezova i dve ogromne voštane sveće, dugačke preko dva metra, uz zavet da jedino može da ih upali osvetnik Kosova. Vekovi su prošli dok se nije ostvario amanet srpske kneginje. Viteški kralj Aleksandar je kao pobednik kod Kumanova i osvetnik Kosova, sprečen ratovima, tek 1922. zaista upalio te zavetne sveće, koje se i danas, uz njegov uramljen portret,  čuvaju u dečanskoj riznici… Treba imati junačko srce i bivolja muda, nije dovoljno samo držati zapaljive govore o liniji Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica… Red zapaljive retorike, pa red jagnjetine, ne biva od toga Velika Srbija, moj vojvodo!
   
Premda, dakle(m) i dalje peva istu pesmu, postoji nešto u čemu je Šešelj ipak simpatičan. Bar donekle. Makar meni.Vojvoda i dalje nepravilno izgovara slovo R. Simpatični su mi ljudi koji ne znaju pravilno da izgovore slovo R, uvek me podsete na Miloša Crnjanskog. Kod Crnjanskog je to ipak bilo rulajuće, nekako grleno, razvučeno, lirsko R… Poslušajte audio zapise njegovih kazivanja čudesniih poema Stražilovo, Lament nad Beogradom… Šešeljevo je R više kotrljajuće,  podseća na V kao vojvoda do mojega (kako se pravilno kaže: do mojega ili do moga, uvek se oko toga dvoumim, uvaženi Čitaoče, obični ili neobični, svejedno…). Vojvode su bile predvodnici komitskih četa, hrabri i dokazani ratnici, zvanje vojvode  je navodno pop Đujić “udelio" Šešelju, nije ga stekao sa puškom u ruci, ali mu je zbog šurovanja sa komunistima to zvanje poslednji četnički vojvoda iz Drugog svetskog rata i oduzeo. Crnjanski  je ratne strahote doživeo i u njima je bio primoran lično da učestvuje kao austrougarski vojnik na galicijskom i italijanskom frontu, u borbama je bio ranjen; Šešeljevo se slavno vojevanje svodi na pozadinski izlet i krkanje jagnjetine.  Kad sam već krenuo sa komparacijama koje nisu baš najsrećnije, hajde da i ovu dovedem do kraja ako je to ikako moguće. Da vidimo može li između velikog srpskog pisca Crnjanskog i velikog srpskog nacionaliste Šešelja biti dodirnih tačaka. Najpre,  i jedan i drugi su desničari – Crnjanski je podržavao Milana Stojadinovića i njegovu profašističku vladu što mu mnogi poklonici njegovog dela zameraju. Crnjanski je bio visok metar i  šumska jagoda, ali je i to bilo dovoljno da postane gorostas, jedan od najznamenitijih Srba; Šešelj je visok dva metra i više šumskih jagoda, no i pored toga se ne bih kladio da je izrastao u nekakvu nacionalnu veličinu. Crnjanski je bio lep i sviđao se ženama, Šešelja teško da je i rođena majka mogla da voli… Crnjanski je u “Embahadama” kralja Petra drugog nazvao neuglednim jadničkom sa kokošjim grudima, nesposobnim potomkom slavnih predaka – kralja Petra prvog oslobodioca i kralja Aleksandra ujedinitelja; Šešelj je Petrovog sina, princa Aleksandra, samoproklamovanog prestolonaslednika, nazvao idiotom, što nije daleko od istine… Tako to ide, bio je u pravu Crnjanski, a i Šešelj što se toga tiče – istorijska je neminovnost da posle Dušana Silnog dolaze nejaki Uroši… Crnjanski je zaista bio mag literature, ali bio je i  prznica, džangrizalo, umeo je da bude maliciozan  prema svojim neprijateljima ali i prijateljima, da kao i Šešelj oplete po onima koji mu nisu po volji. Crnjanski je, ipak, čak i u takvim stvarima bio poetičan, a Šešelj je kao i u svemu ostalom prozaičan....   Moja profesorka književnosti u gimnaziji je insistirala da se u pisanju  ispred veznika "i" nikada ne stavlja zapeta iliti zarez, kako smo mi tada govorili. Na primedbu nekog od nas da Crnjanski veoma često upravo to čini, profesorka je, odlično se sećam, rekla: "Što bi rekli stari Latini - Quod licet Jovi, non licet bovi - Ono što priliči Jupiteru ne priliči volu”, pa je svako dalje poređenje Šešelja sa Crnjanskim krajnje neumesno. To bi bilo potpuno isto kao kada bih, recimo, poredio Nikolu Teslu i Nikolu Kalabića. Svaka je sličnost Šešelja sa Crnjanskim slučajna i svako bi dalje poređenje bilo zlonamerno, ali eto, poigrah se malo, neka mi oprosti književni genije…
   
Ono na čemu Šešelju valja odati priznanje je doslednost, istrajnost na istinskoj desnici, insistiranje na tome da je on na aktuelnoj političkoj sceni jedini autentični ideolog srpskog nacionalizma. Prilično jak mentalni sklop, istrajavanje u dezavuisanju Haškog SPRDA kao izrazito antisrpske institucije i njegovih neposobnih činovnika, produženih ruku antisrpskog zapadnjačkog lobija, dobro plaćenih i preplaćenih marioneta novog svetskog poretka… Retko ko bi koliko-toliko sačuvao prisebnost i razum tokom tolikih godina provedenih u pritvoru,  ukoliko je Šešelj razum ikada i imao, mada sam za sebe tvrdi da mu IQ  iznosi preko 200. Diplomirao na sarajevskom Pravnom fakultetu za samo dve i po godine, premda njegov kum Drašković tvrdi da je na tom fakultetu najteže otvoriti vrata, jer su teška, hrastova – sve ostalo je lako… Zatim, doktorirao u dvadeset petoj godini, ali kako reče bivši predsednik SRJ, veliki književnik Dobrica Ćosić, kada mu je Šešelj spočitavao da je umeće vladanja učio na Brozovom Galebu – “Gospodine Šešelj, vi ste na Brozu doktorirali!”   Crveni vojvoda nikada nije uistinu bio kreator državne politike i nacionalne strategije na državnom nivou, nekako se tu našao u datom istorijskom trenutku kao pogodan saveznik Slobodanu Miloševiću, više kao maska za navodni  demokratski višestranački parlamentarizam i u pojedinim momentima poželjan koalicioni partner kako bi se stvorio privid da Milošević ne vlada autoritarno. Šešelj nikada nije imao ni liderski ni stranački kapacitet da igra ključnu ulogu na srpskoj političkoj sceni, srpski narod nikada većinski nije bio naklonjen radikalnoj desnici.  Grobar i Hrčak su kao prvi i drugi oficir palube svoje vlastoljublje uspeli da  ostvare tek nakon što su napustili radikalski brod, ostavljajući kapetana Šešelja da potone sa sve bušnom radikalskom lađom. Pokušaji vojvodini da ispliva nakon potonuća su manje-više komični, služe za uveseljavanje naroda kome treba klovn. Ne treba sumnjati  da će njegov povratak iz Haga doneti izvesnu dozu živosti inertnoj srpskoj vanparlamentarnoj ali i parlamentarnoj opziciji, jer su nakon ubedljivog naprednjačkog trijumfa na prolećnim izborima gotovo  potpuno zamrle uobičajene opozicione aktivnosti. Klovnovi u gomili smešnih priča i pričica provuku po neku istinu, cela Srbija zna da su bivši radikali Nikolić i Vučić moralne ništarije, najobičniji jad od ljudi, nedosledni velikosrpski “Evro-unijati”, ali kada to čuje iz Šešeljevih usta, onda to ima neku novu, posebnu,  specifičnu težinu.  Mislim da su Nikolić i Vučić itekako svesni da im od Šešelja ne preti nikakva realna opasnost, da je reč o bolesnom čoveku koji će koliko sutra imati problema sa ozbiljnim hirurškim intervencijama koje će ga prikovati za postelju i  onemogućiti u mitingovanju i harangiranju protivu bivših najbližih saradnika i “vernih” saboraca. Zato ga puštaju da drži "pamfletne" govore u kojima ih proziva zbog neverstva, nedoslednosti, hipokrizije – to im je paravan za navodnu demokratsku upravu nad Srbijom. Šešeljeva najava  vanrednih izbora već tokom naredne godine je nerealna, a čak i da do njih dođe vojvoda ne može da očekuje da na njima osvoji vlast. Vreme devedesetih, kada je desno pozicionirana politička opcija, sa nacionalnim programom kao okosnicom svoje političke platforme, mogla da računa na značajniju podršku biračkog tela je za nama. Šešelj predstavlja, mada on i šačica njegovih najvernijih sledbenika svim silama nastoje da to opovrgnu, političku prošlost. On je samo jedan iz plejade potrošenih srpskih političara i ne treba se zanositi da će njegov povratak na političku scenu, ili ne daj Bože, na vlast, doneti bilo šta dobro Srbiji. Njegovi trenutni najbliži saradnici su još veći klovnovi od njega. Izjava Nemanje Šarovića da je Split srpski grad zvuči u novembru 2014. nekako anahrono, ratno huškački nikako,  neozbiljno i smešno svakako, otprilike kao da je rekao "Trst je naš!". Takve izjave, pored toga što nanose Srbiji štetu, najbolje govore kakvi su ljudi koji su ostali verni Šešelju, o nivou njihove inteligencije, mogućnosti sagledavanja političke realnosti i delikatnosti javno iznesenih stavova u ime neke političke opcije. Ako vojvoda ima IQ makar i upola od onoga koliko tvrdi, potrudiće se što pre da eliminiše takve saradnike, ili makar da im onemogući da daju zvanične izjave u ime stranke...

Srbija je istrošila svoje ljudske i materijalne resurse, izmučena dugogodišnjim ratovanjem i sankcijama, "obolela" od bele kuge, od političke i ekonomske emigracije srpske pameti i mladosti… Ono što Srbiji svakako ne treba u ovom trenutku je konfrontacija sa svetskim moćnicima! Ono što Srbiji u ovom trenutku treba je politika nacionalnog preporoda i konsolidacije, socijalnih reformi,  stvaranje zdravog jezgra koje će biti u stanju da za neko izvesno vreme na ekonomski solidnim osnovama, vodeći računa o odnosu snaga na globalnom nivou, ostvari nacionalne težnje, krajnje promišljeno i pragmatično. To sigurno nisu u stanju da ostvare političke šićardžije Nikolić, Vučić i Dačić… To sigurno nije mogao da ostvari politički paun Boris Tadić sa svojom kamarilom... To, budite ubeđeni, uvaženi čitaoče, obični  ili neobični, svejedno, ne može ostvariti ni Šešelj!
  
Proteći će mnogo vode Dunavom, Savom, Moravom i svim drugim srpskim rekama dok se ne stvori ponovo ambijent koji će omogućiti nekom novom osvetniku Kosova, istinskom srpskom vitezu, da ponovo upali zavetne sveće kneginje Milice. Neka dotle voštanih zavetnica pohranjenih u dečanskoj lavri, neka se dečanski i svi drugi pravoslavni monasi i vaskoliki srpski rod mole da taj trenutak dođe. Znam da ja, rab Božji Običan čitalac, neću doživeti da to vidim. Budimo srećni ako to dožive naši unuci, mada nisam lično sklon čak ni u to da poverujem. Naša je obaveza da kosovski mit, srpski ponos,  nacionalni identitet, slavnu istoriju naših predaka uobličene u nepatvorene emocije prenosimo svojim potomcima s kolena na koleno, naći će se valjda među njima pokoljenje koje će još jednom ostvariti zavet kneginje Milice. Nije Srbija na pameti ni Šešelju, ni Vučiću, ni Nikoliću, ni Dačiću, ni Tadiću, ni svim njihovim SLINAMA i ako neko izvuče Srbiju iz ovoga gliba to sigurno neće biti ni oni ni njihovi potomci. To samo mogu da učine potomci nas običnih čitalaca! Dok god je običnih čitalaca na ovim prostorima pod kapom nebeskom ima nade i za Srbiju...
  
ŽIVELA SRBIJA!

Нема коментара:

Постави коментар